Već si shvatio Da je u svakom pripitomljavanju pregršt bola. I pripitomio si Jednom nesvesno, Al’ drugi put svesno. Već si lutao I tražio si odgovore. I našao si – u lepoti zlo. I već se ne plašiš odlaska. Zmije nisu tako podmukle Ako ih uporediš. Sada znaš zašto U pitonovoj utrobi mirno sanja slon. Već ti svašta nedostaje I vreme je da neko odsvira kraj. Autor: Adrijana Ranković
Od svih oblika umetnosti, muzika budi najjače impresije. Njoj u tome nekad pomaže i tekst, na čiju se melodiku obraća mnogo pažnje. Međutim, kada je tekst pun simbolike i poetičnosti, melodija se nekako sama uklopi. Još jedna čar simboličnog teksta je ta što se može shvatiti intuitivno. Čovek se može naći u njemu neznajući tačan razlog. A ako se pritom shvati tekst u celini, sa svim simbolima koje sadrži, dobija se osećaj potpune ispunjenosti. Takav utisak ostavlja i pesma „Šal od svile“, grupe „Haustor“. Tekstopisac je Darko Rundek. Na prvi…
Biti malo zrno peska u tom moru košmara. Leteti i plutati Novim svetom bez predaha. Tražiti reči… i osećaje… a u saksiji se skuplja grudva. Zatvoreno klupko besa i krvi. Stoji na ušću leve i desne pijavice. Bruji. Govori: stani! Ali ne. Čovek bi sve dao za to malo zrno peska, za taj jedan delić peščanika i poklopljenih skazaljki. U vrtlogu strasti…samo jedno zrno. Za tango kroz crveno. A šta posle? I kuda? I gde leći? Jer kad obuzme malaksalost tišine…usne grizu usne. I povratka nema. Autor: Nevena Radnovanović
Meni je mnogo žao one dece sa invaliditetom koja zbog roditeljskog uticaja imaju neku nerealnu sliku o sebi. Jedni misle da su previše vredni, drugi pak da su bezvredni. Kao primer uzeću slepu i slabovidu decu, zato što njih jako dobro poznajem, a i sama pripadam tom miljeu. Postoje previše umišljena deca, to su ona deca koja misle da imaju preterano izražene talente za određene umetnosti npr: pevanje, sviranje… Takvoj deci većina ljudi neće reći da ne umeju da pevaju i da nisu stopostotni sluhisti. Ljudima ih je žao, pogotovo…
Radnja trećeg dela „Dubrovačke trilogije“ koji nosi naziv „Na taraci“, odvija se 1900. godine na prelazu vekova, što simbolično predsavlja dolazak novog doba, nove ere u biti. Konkretno u drami „Na taraci“ ova simboličnost se može povezati sa gašenjem, odnosno propadanjem plemićkog sloja u Dubrovniku i dolaskom novog, pučkog sloja na viši stupanj društvene lestvice. U Vojnovićevoj drami očitavaju se elementi ibzenovskog karaktera (oslikava se propadanje zatvorenog sveta). Likovi ne propadaju zbog načinjenog hibrisa ili motiva koje nasledna krivica donosi sa sobom, već zbog promene društvenih prilika i sistema vladavine.…
Sakuj mi mač! Hoću da porazim kazaljke. Navući ću kalpak i neki dobar oklop i poneću štit! Probaš li da mi dotakneš kožu, osetićeš gvožđe. Hladno vrelo vrelo hladno hladno vrelo gvožđe. Sakuj mi mač! Najbolji od svih koje si skovao! Nek bude dovoljno težak da se osećam moćno dok ga nosim. Nek bude toliko težak da ga ne može poneti neki drugi čovek. Nek bude toliko težak Kao boje sklupčane u mojim očima Nek bude dovoljno težak da se osećam moćno dok ga nosim! Sakuj mi mač! U stvari,…
Ne navikavaj me na zajedničke noći, Jer pored tebe prestaću da verujem tu to da smo svi rođeni da budemo sami. I ne navikavaj me na nežnost i dobrotu, nikako Naučili su me da mogu bez njih. I prestani da me uveravaš u to da je sve u redu, da moja briga je bezrazložna, da me proganja strah koji sama stvaram. Prestani da mi dosađuješ pitanjima kako sam i zašto nisam dobro. To su sitnice, prožimajuće niti, demoni i košmari. Kada sklope se oči samo one ostaju da ispune mi…
Obuzdaj napete drhtaje prstiju – u suprotnom nećeš pronaći poeziju. Zaboravi tragove njegovog dlana na tvom obrazu. Zaboravi tragove njenih noktiju na tvom licu. Prepusti se mirisu sunca. Dar koji nam je dat je veličanstven, smirujuć. Prodiši kroz otkucaje srca. Nema potrebe za strahom. Vetar će te na kraju odneti put Kosmosa. Dar – jer zašto baš ti, zašto baš ja. Jutarnji bat sliva se niz krovove kuća. Hej, MI koračamo betonom. Pusti da se đonovi useku u asfalt. Posle doručka u pekari mrvama nahrani golubove. I ne pali cigaretu po…
Imala je bič u ruci. Udarila je od pod strasno nekoliko puta. Na podu leži lav što ga je tigrom zvala. Polomljena mu je kičma. Vire nežni komadići vate. Kao uvek visi opuštena glava. Glava lava što ga je tigrom zvala. Vidi da sam tu i krikne: „Lažu! Lažu! Nisam udarila lava. Lažu. Bio je to dan bez boja. Sve neka teška jeza, strava. Ja hodala sam dugo, dugo! I videla sam lava, lava! I rekla sam mu: „Tigru, tigru! Što moja srećna pruga spava?” I volela sam jače, jače!…
Projekat „Knjige na točkovima“ ogleda se u ideji da se književnost približi svakom pojedincu, a posebno onima kojima su životne okolnosti uskratile tu mogućnost. Ideja kao takva omogućava širenje kulturnih segmenata tamo gde su oni najmanje rasprostranjeni što bi samim tim doprinelo brojnosti uživalaca književnosti i pisane reći. Čupava Keleraba ćaskala je sa Ivanom Jovanović, predsednicom Udruženja „Remix“ o ciljevima i idejama ovog projekta, kao i o načinima na koji svako od nas može doprineti realizaciji „Knjiga na točkovima“. Reci nam nešto više o organizacionom timu vašeg projekta? …
Lomim prilepljene lepeze prve sanjive školjke samo da ugledam tu noć što je režeš našim preplanulim jastukom. Iz razbarušenih pora još se puše snovi, proleću pera, ostaju nežni tragovi: zavode se crvena i ljubičasta! zavode se vilini konjici i mašta! zanosimo se mi! Lomim prilepljene lepeze druge sanjive školjke samo da rasteram razuzdane duhove iz naše narandžaste odaje, da slušam kako šapućeš mi: „Leti, leti, leti, oseti da leti! Zar ne vidiš da crna grebe plavu?” Te smo noći slepog miša stavili pod glavu, da ušuškamo jutro, da dugo, dugo…
