Poezija: ***

Ne navikavaj me na zajedničke noći,

Jer pored tebe prestaću da verujem tu to

da smo svi rođeni da budemo sami.

I ne navikavaj me na nežnost i dobrotu, nikako

Naučili su me da mogu bez njih.

I prestani da me uveravaš u to da je sve u redu,

da moja briga je bezrazložna,

da me proganja strah koji sama stvaram.

Prestani da mi dosađuješ pitanjima

kako sam i zašto nisam dobro.

To su sitnice, prožimajuće niti, demoni i košmari.

Kada sklope se oči samo one ostaju da ispune mi srce.

I ne dozvoljavaj mi da budem gruba.

Ne dozvoljavaj mi da ti u sivilo pretvaram

i one najlepše prolećne dane.

Ne vodi se tada srcem, ne budi dobar,

okreni se i idi daleko, što dalje.

I ne okreći se, nikad!

Iako dobro znaš šta ćeš tada videti: mene

kako se spotičem o kamene reči

tražeći najdragoceniju da vrati te.

Ne veruj mi tada.

To su laži u koje istinski verujem i sama.

Razapeta u ego obmanama.

Tražim, lutam i gorim u toj borbi.

A kada svane dan i na kratko se

zaboravim, dozvoli mi da tada, samo tada…

Da se naviknem na zajedničke noći,

Jer niko od nas nije sam.

Navikavaj me tada na poljupce,

na dodire satkane od najdivnijih niti,

Dozvoli mi da te ljubim strasno i milujem te.

Dozvoli mi da te pitam kako si,

Da osetim da postoji meni neko drag.

Dozvoli mi da brinem i tragam za

sitnicama koje učiniće te srećnim.

Dozvoli mi da uživam u tvom osmehu.

Dozvoli mi da nikada ne pomislim da odem.

Navikni me tada na sebe.

Pomozi mi da zaboravim ko sam.

Jer najmanje sam ono što jesam,

I ne mogu večno biti ono što nisam.

Autor: Maša Grujić

Foto-izvor: Piterest

Related posts

Leave a Comment