Poezija: A možda i hoću

30. jul 2017.30. jul 2017. Administrator

Uvijek sam željela da postanem slikarka, ali me nikada nisu uspjeli naučiti da ne crtam svuda osim na papiru, koji mi je obično stajao ispred nosa. Pa zamislite izložbu punu crteža na pijesku i kamenju, na neurađenim domaćim zadacima, na telefonskim računima… Na svemu čega sam se jednog trena dotakla, a šta me nije dotaklo. Zamislite kritike u novinama šokiranih ozbiljnih količinom djetinjstva i razapetom kožom koja miriše na vjetar. Tek tako, uokvirenu, bi je osjetili, kao da nikad nisu ni zagrlili. A opet, svi bi u njoj vidjeli samo…

Poezija: Suša

17. novembar 2016.19. oktobar 2017. Administrator

Iskusiti zeđ na mestu presušelog okeana, Zaribati veš na kamenu vrelom od sunca Nasipati pesak u kanti zapeklog maltera Graditi ruševinu na ostacima njene sestre Pucati nepodmazanom cevlju u brata Naoštriti nož i seći meso životinja Čistiti zube od ostataka nekadašnjeg života Sklanjati se od svetlosti koja peče oči Pokriti glavu vrelom tkaninom sintetike Prikrivati mesta ispucale kože Gledati ožiljke kako se presijavaju Naliti se izvetrelim pivom pogleda mutnog Smejati se površnosti razuma Osetiti vrelinu asfalta nakon kiše Udisati miris mokre betonske prašine Zaviti cigaru i opeći prste šibicom Sedeti na…

Poezija: Trenutak

17. jun 2016.22. jun 2016. Administrator

Biti malo zrno peska u tom moru košmara. Leteti i plutati Novim svetom bez predaha. Tražiti reči… i osećaje… a u saksiji se skuplja grudva. Zatvoreno klupko besa i krvi. Stoji na ušću leve i desne pijavice. Bruji. Govori: stani! Ali ne. Čovek bi sve dao za to malo zrno peska, za taj jedan delić peščanika i poklopljenih skazaljki. U vrtlogu strasti…samo jedno zrno. Za tango kroz crveno. A šta posle? I kuda? I gde leći? Jer kad obuzme malaksalost tišine…usne grizu usne. I povratka nema. Autor: Nevena Radnovanović