Kada pogledamo dvadeset i prvi vek, možemo reći da je ovo vreme velikog tehnološkog napretka u kojem ljudska duša neizmerno pati. Traume, nesigurnosti, strahovi – to je ono što, između ostalog, oblikuje modernog čoveka. Osnovnu razliku pravi način na koji se suočavamo sa onim što nam je na duši – traumatična iskustva ćemo ili preneti dalje ili se boriti sa njima dostojanstveno, i to ako je potrebno celog života.
Zato bi možda bilo pogrešno reći da ljudska civilizacija počiva isključivo na egoističnim principima. S jedne strane, postoje oni koji se svakodnevno hvataju u koštac sa egzistencijalnim krizama, ali isto tako postoje i ljudi koji nisu u stanju da vode životne borbe na adekvatan način i tu „na scenu“ stupa umetnost, koja je okosnica borbe svakome od nas. Ako bismo pojam umetnosti „suzili“ na onu koja dopire iz sfere književnosti, odnosno poezije, nikako ne bismo smeli da preskočimo književni opus savremene srpske pesnikinje Ognjenke Lakićević, jer njeni stihovi imaju, nadasve, katarzični efekat.
Naime, svako ko se susretne sa njenom poezijom, neće ostati ravnodušan, jer Ognjenkina književnost progovara u ime svih nas – progovara o onome što ćutimo, što nikada nismo izgovorili jedni drugima, a svakako je bilo potrebno i uči nas kako ići napred nakon velikih životnih lomova. Stvaralačko pero Ognjenke Lakićević ima tendenciju da nas pronese kroz najmračnije delove naše duše, ali isto tako i da nas vrati na svetlu površinu našeg sopstva.
Mnogi veliki umetnici, književnici i filozofi smatraju da prava umetnost nastaje iz bola. Da li je to zaista tako, naročito ako pogledamo poeziju koju stvarate, jer ona ima tendenciju da leči čitaoca?
„Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire“ – rečenica koja se pripisuje Branku Miljkoviću već je pola odgovora na ovo pitanje. Druga polovina je da mi ljudi često kažu kako ih poezija leči, i to mi je veliko i važno priznanje. Verujem da umetnost zaista može da leči. Ali mislim da ona ima i jednako važan, možda čak i važniji zadatak: da nadahnjuje, preispituje, uzbuđuje, uznemirava, postavlja pitanja i prkosi.
U samoj prirodi umetnosti jeste da ne pristaje na zadato, da preispituje društvene i političke establišmente, dominantne narative i mejnstrim, bez obzira na to da li govorimo o državnim, globalnim ili društvenim obrascima. Umetnost koja nikada ne dovodi u pitanje svet oko sebe lako postaje dekoracija, a ne umetnost.
Čini se da smo kao društvo došli do momenta gde se emocije percipiraju kao slabost. Ipak, Vaša poetika odiše toplinom za kojom svako čezne. Kako uspevate da kroz stvaralaštvo sačuvate preko potrebnu empatiju?
Mislim da je danas to ipak sve manje slučaj. Patrijarhat je vekovima oblikovao ideju da su emocije slabost, naročito kod muškaraca, kojima je branio da plaču, pokazuju ranjivost i govore o svojim osećanjima.
Empatiju ne čuvam na silu – ona je jednostavno deo mene. Ali nemam je za svakoga podjednako. Najviše je osećam prema onima koji su ranjivi, nemoćni i nezaštićeni.
Emocije su ono što čini našu dušu, naš unutrašnji svet, ono po čemu jesmo ljudi. Ako ih ugušimo, postajemo lažno živi – ljudi koji funkcionišu, ali više istinski ne osećaju.
Koliko je društveni angažman danas važan u umetnosti?
Za mene se ovo pitanje zapravo nastavlja na prethodno. Ne razumem umetnost koja postoji van društvenog konteksta, koja ne postavlja pitanja o svetu u kojem nastaje i koja ne preispituje autoritete – bilo da su to roditelji, nastavnici, školske knjige, država ili čitav društveni poredak.
Ne mislim da svaka velika umetnost mora time da se bavi direktno ili eksplicitno. Ali mislim da se taj društveni nerv uvek negde oseća. Velika umetnost pomera granice našeg mišljenja, otvara prostor za sumnju, razotkriva ono što uzimamo zdravo za gotovo i tera nas da svet vidimo drugačije. Ako umetnost ne preispituje stvarnost, onda teško da može da je menja.
Koji su sve izazovi sa kojima se danas susreću umetnici i kako ocenjujete trenutno stanje na kulturnoj sceni?
Izazova je mnogo. Umetnici danas uglavnom rade u uslovima finansijske nesigurnosti, sa vrlo malo sistemske podrške i gotovo bez medijske vidljivosti.
Mislim da vlast godinama sistematski marginalizuje kulturu, jer kritička umetnost stvara građane koji postavljaju pitanja, a ne publiku koja samo pasivno prihvata ono što joj se servira. Umesto da se neguje kultura koja razvija mišljenje, podržavaju se sadržaji koji zabavljaju, ali ne podstiču na razmišljanje.
Zbog toga kultura u Srbiji opstaje pre svega zahvaljujući nezavisnim izdavačima, malim festivalima, alternativnim prostorima i samim umetnicima. To je često gotovo gerilska borba. Istovremeno, čini mi se da umetnost zanima sve manji broj ljudi. Živimo u vremenu brzih sadržaja i kratke pažnje, pa umetnost koja traži vreme, koncentraciju i preispitivanje sve teže dolazi do publike. Bas zato verujem da je esencijalno vazna, neophodna.
Dugoočekivana zbirka poezije Zamalo me je oteo mrak nedavno je izašla iz štampe. Koja je bila uporišta tačka za njen nastanak?
Mislim da je uporišna tačka ove knjige pitanje kako ostati čovek u svetu koji nas svakodnevno navikava na ravnodušnost. Zamalo me je oteo mrak nije knjiga o mraku, već o neprekidnom opiranju mraku – o pokušaju da sačuvamo empatiju, nežnost i sposobnost da budemo duboko dirnuti, čak i kada nas stvarnost uči da otvrdnemo.
Zbirka je posvećena svim životinjama koje su ljudi ubili i iz te posvete se grana gotovo sve ostalo o čemu pišem: naše otuđenje od prirode, a samim tim i od nas samih, usamljenost, strah i osećaj da smo izgubili vezu sa živim svetom kojem pripadamo. Tu su i međuljudski odnosi, često bolni i puni promašenih susreta, ljudi koji se vole, a ne uspevaju da se zaista dotaknu ili razumeju.
Lirski subjekt u ovoj knjizi odbija da prihvati ravnodušnost kao normalno stanje. On oseća, preispituje i ne prestaje da postavlja pitanja. U knjizi ima mnogo ljutnje, ali ona proizlazi iz vere da čovek može više – da može da misli, oseća, preispituje sebe i svet i da ima hrabrosti da se suprotstavi onome što je uvreženo, normalizovanom nasilju, opresiji svake vrste. Volela bih da čitalac, kada zatvori knjigu, ne ponese samo emociju, već i potrebu da svet pogleda drugačije. Za početak, da krene da preispituje duboko ukorenjen antropocentrizam koji, rame uz rame sa patrijarhatom, pustoši naše duše, ali uništava i čitavu planetu.
Postoji li način da svako od nas izbegne ili se bar suoči sa mrakom u sebi i oko sebe?
Ne verujem da možemo da izbegnemo mrak. On postoji i oko nas i u nama. Deo je života i deo ljudske prirode. Pitanje nije kako da ga potpuno uklonimo, već kako da ga prepoznamo i šta ćemo uraditi kada se s njim suočimo. Hoćemo li skrenuti pogled ili ćemo imati hrabrosti da ga osvestimo i pokušamo da mu se suprotstavimo?
Mrak nije samo ono što nam drugi čine. Ponekad je i ono što mi prećutimo, opravdamo ili ne učinimo. Zato verujem da se sa njim moramo suočavati i u svetu i u sebi.
Mislim da se mrak ne pobeđuje velikim gestovima, već svakodnevnim izborima. Time što ne pristajemo na ravnodušnost, što preispitujemo sebe jednako koliko i svet oko sebe, što mislimo svojom glavom, saosećamo, štitimo slabije i odbijamo da prihvatimo nepravdu kao nešto normalno.
U zbirci putujemo kroz veliki broj tema i motiva – ljubav, traume, samoću, lepotu prirode, ali i brutalnost jačeg nad slabijim. Šta je ono što spaja ove segmente u jednu celinu?
Meni su sve te teme zapravo jedna tema. Ljubav, samoća, trauma, priroda, nasilje, nežnost, međuljudski odnosi – sve su to različita lica našeg odnosa prema životu i prema drugima.
Verujem da je prvi veliki čin nasilja koji smo kao civilizacija normalizovali onaj prema životinjama i prirodi. Kada jednom naučimo da je opravdano da slabiji postoji zbog jačeg, veoma lako počinjemo da pronalazimo razloge da isti princip primenimo i na ljude. Obrasci nasilja se šire, samo menjaju svoje oblike i opravdanja.
Zato su u ovoj knjizi podjednako važni i čovek i životinja, i ljubavna veza i šuma, i usamljenost i društvo. Sve je povezano. Način na koji se odnosimo prema onome ko je slabiji ili drugačiji, prema prirodi, prema partneru ili prema nepoznatom čoveku, govori o istoj stvari – o tome ko smo.
Većina ljudi koja se susretne sa Vašom poezijom, ima utisak da je ona posvećena lično njemu – njegovom životu, detinjstvu, ljubavima, psihičkim usponima i padovima. Kako ste uspeli da postignete efekat zajedništva kroz koji čitaoci osećaju univerzalnu povezanost?
Osećanja o kojima pišem jesu proživljena i istinita. Ali nikada me nije zanimalo da se zaustavim na tom „ja“. Mnogo više me zanimaju stvari koje su veće od mene – priroda, drugi ljudi, nasilje, ljubav, usamljenost, vreme u kojem živimo, pitanja kako postojimo jedni pored drugih.
Lično iskustvo mi je važno kao mesto iz kojeg gledam svet, ali ne i kao konačno odredište. Ne želim da pišem privatni dnevnik. Verujem da umetnost počinje tamo gde naše lično iskustvo postane prostor u kojem i drugi mogu da prepoznaju sebe.
Budući da iza sebe trenutno imate šest zbirki pesama, da li postoji neka koja Vam je posebno draga?
Uvek poslednja. Ne zato što prethodne manje volim, već zato što svaka knjiga predstavlja mesto do kojeg sam u tom trenutku stigla kao čovek i kao pesnikinja. Zamalo me je oteo mrak je za sada najbliža onome što želim da kažem i načinu na koji želim da govorim.
Pored toga što ste pesnikinja, 2000. godine osnovali ste i rok bend “Autopark”. Na koji način ste spojili ljubav prema muzici i književnosti i da li ovaj spoj nosi veću odgovornost prema auditorijumu?
Muzika i književnost su za mene oduvek bile povezane. Ne doživljavam ih kao dve odvojene oblasti, već kao dva različita jezika kojima pokušavam da govorim o istim stvarima. Nekada je za neku emociju ili ideju dovoljna pesma, a nekada joj je potrebna muzika da bi dobila svoje puno značenje. Ja sam pesnikinja koja je imala sreće da postane muzičarka, za mene je muzika veća od svega. Muzika je oblikovala moj unutrasnji život, moj svet.
Da li u skorijoj budućnosti planirate koncert “Autoparka” ili promociju najnovije zbirke?
Za koncert nemamo planove, a što se promocija tiče, imala sam ih u Beogradu i Novom Sadu, bilo je prelepo.
Mnogo je izazova i problema sa kojima se suočava čovek današnjice, ali ono što uliva nadu u bolje sutra jeste umetnost koja je danas, paradoksalno ili sa ciljem, na margini. Naime, neminovno je da u jednom trenutku, pod naletom života, svakog od nas obuzme duh otuđenja, ali ne smemo zaboraviti na to da se čovek koji se otuđi od prirode, otuđio i od Univerzuma/Boga, a samim tim i od ljudi. No, kao što je dobro poznato, usamljen čovek je opasan kako po sebe, tako i po druge, jer u svojoj ličnosti, upravo tad, može nositi najsnažnije (auto)destruktivne crte.
Da bi se takav momenat prekinuo, potrebno je stvoriti ponovnu konekciju sa samim sobom, što je možda, posle svega, i najteži zadatak. Na sreću, ukoliko se susretnete sa poezijom naše sagovornice, veoma brzo možete doživeti svojevrsnu rekonekciju sa sopstvenim bićem. Jednom rečju, poezija koju Ognjenka Lakićević stvara, donosi osećaj zajedništva sa svetom oko sebe, a u isto vreme i osećaj celine sa svetom u sebi.
Foto: Andrej Gođevac
Autorka: Milica Milošević
