Roman Beli zidovi, književnice Marije Aleksić nedavno je izšao iz štampe. Tim povodom, razgovarali smo sa našom spisateljicom o fabuli ovog dela, kao i junacima priče. Takođe smo otvorili i veoma važna pitanja, naročito pitanje percepcije umetnosti u manjim sredinama.
Izdavačka kuća Portalibris ove godine objavila je tvoj debitantski roman Beli zidovi? Šta je ono što je u srži ovog dela?
‘’Beli zidovi ’’ je naziv mog prvog i dugo očekivanog romana, koji je sve vreme nastajao dok su druga moja dela izlazila i čekao pogodan trenutak da ugleda svetlost dana. Imam utisak da sam ukrala od svega po malo iz prethodnih mojih zbirki i ono što je najupečatljivije i najjače dala ovom romanu. Tema je asocijativna i aludira na bolnicu, na hladne i bele zidove u kojima obitava jedna devojka. S obzirom na to da se radnja romana dešava u 19.veku u vreme Timočke bune, na istoku Srbije, u patrijarhalnoj i prilično hladnoj porodičnoj atmosferi, koja devojku ’’drugačiju od ostalih’’ proglašava bolesnom, zatvara u sobe bolnice u kojjima se rađaju najlepši, a opet najtužniji stihovi.
Zbog čega roman nosi baš ovakvo ime, da li se nešto simbolički krije u naslovu?
Beli zidovi su simbol za bolnicu, za jedan hladni zatvoreni prostor u kome nastaje najemotivnija poezija koja se kida iz duše jedne nadarene devojke, čiji dar niko nije prepoznao, a čiju različitost su okarakterisali kao ‘’ ludost ‘’ I ‘’bolest’’. Roman sadrži istorijski narativ, koji je prisutan u svim mojim delima, kako poeziji, tako i prozi. Čini mi se da je pisanje u koje stavljam istorijske momente jedan od mojih pedagoških pristupa koje koristim i u svom pedagoškom radu, a to je stavljanje običnog čoveka u prvi plan. Beli zidovi su svojevrstan kontinuitet ‘’Prababe Julke‘’ sa nadogradnjom novih likova i radnje.
Kako ocenjuješ književnu scenu u Srbiji, a kako izdavačku delatnost?
Mislim da je književna scena prepuna svega i svačega, ponajmanje prave književnosti i da danas svako može sebe nazvati piscem. Ne možete sebe nazvati piscem ili pesnikom, ako niste uneli u sebe hiljade stihova proplakanih uz pesmu i gitaru, na stotine i hiljade strana proze koja vam je ušla u krv i koja se prepoznaje u svakoj vašoj rečenici koju izustite. Morate dobro da poznajete ljudsku dušu da biste pisali o njoj i dali sebi za pravo da ulazite u taj tanani prostor. Hladna i promućurna osoba ne može da piše o osećanjima. Možda takva osoba može da izdaje račune i vodi administraciju, ali ne može da uđe u nečiju srž i piše o njoj. Danas je hiperprodukcija svega i svačega, ali jake reči uvek dospeju do onog kome su namenjene. Od pisanja ne možete zaraditi niti se obogatiti, ali možete postati nečije utočište, nečiji beg , nečiji spas dok čita vase reči. Moja izdavačka kuća Portalibris je kuća koja ceni vrednost pisane reči, jedina izdavačka kuća koja spaja prošlost i sadašnjost i beskrajno sam zahvalna što sam deo ove zajednice.
U tvom književnom opusu zatičemo i poeziju i prozu. Šta je ono što, po tvom mišljenju, spaja ove dve vrste, a šta je ono što ih razdvaja i kakva je tvoja komunikacija sa čitaocima u pogledu ova dva segmenta?
Poezija je moja prva i najveća ljubav i to čitaoci prosto, donekle naslućuju. Kritike koje sam dobila u vezi sa poezijom u romanu su izuzetne. Najviše nedoumica koje je poezija izazvala kod čitalaca jeste otkud toliko tuge u mojim stihovima. Nemam odgovor na to pitanje. Smatram da u svakom od nas čuči neka skrivena tuga i da je svako misleće biće reflektuje na sebi svojstven način. Moj način su stihovi. Volim stihove, obožavam verse.Uvek kada naiđu neki teški dani, vraćam se svojoj ljubavi, a to su stihovi. Meni lično su ova dva segmenta usko spojena, i ne bih želela da zvučim pretenciozno, ali mislim da umem da ih spojim u celinu. Kad biste me pitali kako ja to vizuelizujem, rekla bih ovako: Moji stihovi , moje verse sede u krilu moje proze, sa rukom preko ruke i čine neraskidivi deo.
Da li je pisanje beg od realnosti ili suočavanje sa njom?
Ponekad je pisanje beg od neke sumorne i teške realnosti, malograđanštine koja me tišti, uništava polako ali sigurno. Taman kad pomislim da je kraj, napišem neke stihove za koje znam da će ih razumeti samo ljudi koji misle i osećaju kao ja. Osetim olakšanje tada. Otkine se onaj teg koji me vuče na dno i ponovo lepršam. Nekada je pisanje sukob sa stvarnošću, bojno polje gde smo protagonisti ja i prejake reči. Borimo se , pa ko izdrži duže. Definitvno je pisanje moj život, moja snaga i moj pokretač i sinteza da bez njega ne bih mogla da budem ja u pravom smislu te reči. Ljudi me doživljavljaju vrlo često kao moje glavne junake, poistovećuju sa njima, a ja sam samo jedna stihotkalja koja krade snove od drugih i tka svoja dela od njih.
Kako se javila inspiracija za nastanak Belih zidova?
Beli zidovi su nastali kao želja da ispričam jednu neispričanu porodičnu priču, tešku, pretešku. Iako je priča pomalo turobna, ona je poučna, sa jasnim porukama. Najglasnija od svih poruka je živeti bez predrasuda.To unapred formirano mišljenje ili stav o nekoj osobi, bez dovoljnog znanja i iskustva treba zgaziti kao opušak na betonu. Svi smo mi pomalo skloni stereotipima, valjda nam je tako lakše da verujemo da smo sigurni i bezbedni. Ne daj Bože da iskoračimo u nepoznato iz naše sigurne luke. Ja iskoračujem, spremna sam da menjam sve što ne valja, sve što me guši i mislim za sebe da sam izuzetno hrabra. Podelila sam svoje misli sa svojom sredinom, a to ne sme svako. Mogu reći da sam ponosna na sebe jer sam stavila hrabrost ispred predrasuda.Usuđujem se da budem i nepredvidiva pa često iznenadim ljude oko sebe. Valjda su svi umetnici takvi. Nekad sam čuvarka stihova, nekad ih otključam u pustim u etar i zažalim zbog toga, ali se usudim. I to je moja njaveća moć. Smem da se usudim.
Da li uskoro možemo očekivati promociju Belih zidova i na koji način čitalačka publika može doći do primerka?
Bele zidove ćemo sigurno videti na Sajmu knjiga , gde očekujem promociju Portalibrsovih najnovijih izdanja. a s obzirom na to da su Beli zidovi veoma čitani i traženi, verujem da će naći svoje mesto pod krovom Beogradskog sajma. Beograd me uvek dočeka raširenih ruku, bez ikakvih suvišnih pitanja, slobodno, maštovito i hrabro. To nije slučaj sa manjim gradovima, pa ni sa mojim rodnim gradom. Nisam sigurna da će biti promocije u Jagodini, upravo zbog te skučenosti i stezanja kojima jedna mala sredina može da veže ruke i stavi povez preko očiju. Čini mi se, možda grešim, da manje sredine nemaju dovoljno sluha za umetnike ili je, bar meni, ta (ne)sloboda u duhovnom smislu nedovoljna. Možda ovo nisam smela reći, ali se usudih. Kakav bih ja umetnik bila, da nešto ne smem. Sve smem. Umetnosti je sve dozvoljeno.
Roman Beli zidovi u sebi krije priču o borbi za opstanak u podneblju koje se, suštinski, boji nečeg novog i drugačijeg, ali ujedno donosi i nadu da, uprkos svim izazovima, treba ostati svoj, slobodan i dosledan sopstvenim svetonazorima.
Delo možete pronaći na sajtu izdavačke kuće Portalibris.
Autorka: Milica Milošević
