Oznaka: proza

Proza: Da i ja budem čovjek među ljudima

Administrator

Često su mi govorili da nisam zrela, da sam nesigurna i da neću uspjeti. Takve riječi dugo su me pratile, a ja sam u sebi nosila samo jednu, jedinu želju – da me neko pogleda očima čovjeka. Nije mi bilo važno da li ću ići na visokim štiklama ili koračati teško i sporo; željela sam samo da me prihvate, da moja duša zapleše u svijetu koji bi trebao pripadati svima. Moja želja nije bila sebična. Nisam htjela suze na licima ljudi niti prazne poglede bez duše. Boljelo je što mnogi…

Proza: P. P. u P. M.

Administrator

Pitam se šta se desilo sa skraćenicama. Nekada se jasno i definitvno znalo šta koja znači, bile su univerzalne. Znalo se šta je JUS, šta je PS a šta PMS. Sad odjednom svaka supkultura, da ne kažem fela ima svoje tumačenje, svi nešto drugo podrazumevaju. Eto na primer, kuvari. Jeste, jeste, oni što dominirju našim životima, malim ekranima i video sadržajima – pa misle svi razumeju njihov vokabular. Ja ih pola ne razumem, ili makar ne razumem zašto se krem čorba odjednom zove potaž, a pirinač rižoto. O sufleima, miso…

Proza: Kod Kice, u kafani

Administrator

Izašao sam u kafanu, često čujem kada pozovem nekog od ortaka na mobilni telefon i pitam ga gde je. U duhu te rečenice i ja sam jednog jutra, hodajući unazad ušao napolje iz kuće, hodao unatraške ulicama, izašao Kod Kice u kafanu i tada sam, konačno, ispred sebe ugledao vrata. Atmosfera obična jutarnja: Džemo, na vrhovima prstiju leve ruke, iznad glave okrenute prema podu, drži ancer sa rakijom i kafama i hoda po plafonu. Još uvek čujem zvuk njegovih martinki. Za jednim od stolova, sedi on – i to lično!,…

Proza: Habituacija

Administrator

Moj komšija Đura otišao pre dve godine za Nemačku. Ima pedesetak godina, živeo je sa majkom, ženio se nije, radio u fabrici nešto oko nekih metala. Možda je vario, možda zatezao šrafove. Zanimljivo svakako nije bilo, čim je batalio posao i otšao da vozi hladnjaču. A možda je otišao i zbog para. Majka mu se upokojila malo pre odlaska, pa je možda je to i čekao, da ga više ništa ne vezuje kuću. A u dvorištu je ostavio Žuću.Žuća se rodio davno, niko iz komšiluka nije siguran koliko je imao…

Proza: Poetika života težaka

Administrator

U slanoj osami sjenovita školja, burovitih mijena – škurih bura dalekih vremena, harmonija zemlje – težaka, loze i školja. Poetika života težaka s lozom i tečnim kruhom – vinom, žednim bačvama. Kapetan usidrenog broda – školja. Bodul. Posadu mu čini: loza, maslina, tovar i koza. Otvrdlih ruku, svinutih leđa. Izlazi u polje. Izlazi na more očima zaklonjenih težačkim dlanom, obuhvaća pogledom svakodnevicu, podignutim prstom osluškuje vjetar, bolom u kostima ćuti promjenu vremena. Tijek vremena s maslinama mladim, starim, bolesnim i zdravim. Žuljava ruka opipava grane, rane… traži lijek. Primi leđa,…

Proza: Simona

Administrator

Krenuo sam prema kupatilu. Ako ništa time ne do bijam, ništa time i ne gubim. Zašto onda razmišljam o akciji? Nadi sam davno objasnio značenje cinizma. Tada više nije bila mala, znala je tačno o čemu govorim. Od tada mi se više nikada nije javila, čak ni telefonom. Očekivanje sam uzdigao dovoljno visoko da su svi mogli sramnu golotinju dobro da vide. Ostao sam sam i sasvim svoj. I ceo ispunjen sobom. Na zidu, pored stepeništa, ispred jedne zgrade, znoj mi je izbijao kroz svaku poru. Ceo sam kao poliven…

Proza: Tajne stare vodenice

Administrator

Stari točak je vrteo noćima ne bi li samleo žito. Branko bi povremeno prigvirio dok je sedeo na starom kamenu i motao duvan. Oblizivao bi staru hartiju stavio bi malo sušenog duvana i motao svojim velikim debelim prstima. Bio je stari momak od četrdeset i kusur. Nije ga zanimala ženidba. Stara majka bi ga molila da se oženi i podari joj unuče, ali Branka nisu doticale njene reči. Noću bi radio u staroj vodenici, a danju bi spavao, a onda bi posmatrao ptice po ceo dan. Niko iz Zarožja nije…

Crtica: Svetlost u tami

Administrator

Nekad tako naiđu crni dani, crni da ne mogu biti crnji. Oko tebe se dešava nešto i ti si imun na ta dešavanja misleći da tako nešto tebi se neće nikada desiti. Ne lezi vraže ili što bi naš narod rekao, nikad ne reci nikad. Odeš po vodu, a dobiješ hleb, odeš po brašno, a pospu te pepelom. Dve godine bola za koje nema leka. Trpiš i ćutiš jer medicina nema odgovora. Ima odgovor, ali pogrešan, a ti si neko ko se razume samo u istoriju , pa veruješ svemu…

Proza: Sloboda

Administrator

Zovem se Slobodan i to je važno. Moje prezime koje se završava na IĆ u ovoj priči nije bitno. Povremeno živim u Ivanjici, povremeno u Parizu. U putu bih voleo da sam mrtav. Prevozno sredstvo samo me premešta iz jednog prostora u drugi. I, to nije ništa, čak ni optička varka. Kada sam u mestu, ja putujem u sebi. I jedino unutrašnje putovanje cenim i priznajem. Nisam odjednom teleportovan ovde. Mojoj pojavi, na ovom mestu, prethodilo je višednevno mukotrpno putovanje. Bio sam sa njom u Beogradu, na piću. Ona živi…

Proza: Vile ispod stare kruške

Administrator

Rat samo što se završio. Sve je još mirisalo na svežu krv. Svaka njiva vranjska kao da je isparavala mirisom vrele krvi kojom je potopljena. Svaki stog sena koji je stajao kao dojučerašnji bugarski vojnik delovao je kao da želi da ispriča neku neispričanu priču. Leposava je tog jutra kao i obično krenula sa decom na njivu. April je mesec, imalo se šta raditi na njivi. Svojim vrednim rukama je zasadila svaki luk koji je ponela tog jutra. Svaka leja je bila prava kao da je merila nečim. Nije se…

Proza: Koprivnička košuta

Administrator

Njene crne krupne oči kao krila lastavice su treperile dok je padala pokošena metkom. Njena kratka odsečena kosa natopljena krvlju se slepila za glavu i u tom momentu samo joj je prolazila jedna misao: „Ako me rane, neka bude u nogu. Neka bude i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Saznaće…saznaće da sam….”. Dok su je misli zanosile kao kava olujni vetar, Milunka je pala u nesvest. Ništa više nije čula ni videla. Samo hladan vazduh oko Bregalnice se uranjao u njeno lice. Osećala je još po koji…