Vraćam se s posla sinoć onako blago umorna, svraćam u Maksi. Samo za šampon. Treba kosu da operem, a ostala bez sredstava. Upadam na brzinu. Gledam šta je na akciji, gledam koji preparat šta radi. Sve neke čudotvorne formule, a ja ne mogu da se setim koja je od njih bila najčudotvornija. Ovu Šaumu neću više da koristim, jer znam da sam je jednom stavila i svi su bili u mom redu. Ovaj SOS riper sam probala u formi regeneratora i nije bio loš. A i na akciji je. Njega…
Pada ceo dan. Nije provala oblaka, jer ona ne bi ni bila pogodna za ovo doba godine, a za ovo njezino doba je odveć toplo. Pada ona tonja, dosadna, uporna, mokra. Pada od jutros. Treba otići po cigare. Po ovakvom vremenu čovek može samo da sedi i puši. Ako ima šta. Ne mogu da obuvam čizme. Već je toplo i žuljaju na lagane čarape – ići ću u platnenim patikama. Valjda neću smočiti noge. Ići ću polako, na prstima, izbegavajući bare. Ipak ne pada jako. Na ulici nikog. Prozori redom…
Ti koji si noćasotišao u ribolovdok po talasimatuđe znojave plahteprazniš libidoa puniš egokupi u povratku Minjon kocke onoj koja čekajućiobjavljuje slike s moracrvu sumnje zavaraj trag štoneprestano utrobom gmiže da okrivi žgaravicušto se opet upecalana jedan te isti mamaci udicu Foto: Pinterest Autorka: Željka Milinčić
Svi ljudi po naravi teže znanju. To je rekao Aristotel, poznat kao jedna od onih sedih, namrštenih i nadasve mudrih glava, pa zašto mu ne bismo verovali? Ovoj tezi u prilog ide i pogled na celokupnu civilizaciju. Da ta nezaustavljiva težnja za saznanjem nije fakt sveukupne ljudske egzistencije, ne bismo imali naučni progres, filozofiju, modernu tehnologiju i reality show. Naročito ovo poslednje. Moja baba, kao jedno inteligentno, a samim tim, po Aristotelovoj definiciji, znanja žedno iliti radoznalo biće; imala je naviku da po ceo bogovetni dan sedi na pendžeru i…
Julka je bila domaćica koja se rado udala, ne svojom voljom već su je njeni odveli u nepoznatu kuću Aleksića iz Jagodine i tamo ostavili. Prvi svetski rat samo što se završio. Sve se još pušilo na vrelu krv koja je izbijala iz zemlje. Udala se za Marka, koji je bio visok i lep, kako je njena majka zborila, stasitiji od nje. Marko je bio u ratu, samo što se vratio sa Solunskog fronta. Lepota i stas behu načeti olovom nemačkih vojnika nedaleko od Soluna . Ostao je bez leve…
Često su mi govorili da nisam zrela, da sam nesigurna i da neću uspjeti. Takve riječi dugo su me pratile, a ja sam u sebi nosila samo jednu, jedinu želju – da me neko pogleda očima čovjeka. Nije mi bilo važno da li ću ići na visokim štiklama ili koračati teško i sporo; željela sam samo da me prihvate, da moja duša zapleše u svijetu koji bi trebao pripadati svima. Moja želja nije bila sebična. Nisam htjela suze na licima ljudi niti prazne poglede bez duše. Boljelo je što mnogi…
Pitam se šta se desilo sa skraćenicama. Nekada se jasno i definitvno znalo šta koja znači, bile su univerzalne. Znalo se šta je JUS, šta je PS a šta PMS. Sad odjednom svaka supkultura, da ne kažem fela ima svoje tumačenje, svi nešto drugo podrazumevaju. Eto na primer, kuvari. Jeste, jeste, oni što dominirju našim životima, malim ekranima i video sadržajima – pa misle svi razumeju njihov vokabular. Ja ih pola ne razumem, ili makar ne razumem zašto se krem čorba odjednom zove potaž, a pirinač rižoto. O sufleima, miso…
Izašao sam u kafanu, često čujem kada pozovem nekog od ortaka na mobilni telefon i pitam ga gde je. U duhu te rečenice i ja sam jednog jutra, hodajući unazad ušao napolje iz kuće, hodao unatraške ulicama, izašao Kod Kice u kafanu i tada sam, konačno, ispred sebe ugledao vrata. Atmosfera obična jutarnja: Džemo, na vrhovima prstiju leve ruke, iznad glave okrenute prema podu, drži ancer sa rakijom i kafama i hoda po plafonu. Još uvek čujem zvuk njegovih martinki. Za jednim od stolova, sedi on – i to lično!,…
Moj komšija Đura otišao pre dve godine za Nemačku. Ima pedesetak godina, živeo je sa majkom, ženio se nije, radio u fabrici nešto oko nekih metala. Možda je vario, možda zatezao šrafove. Zanimljivo svakako nije bilo, čim je batalio posao i otšao da vozi hladnjaču. A možda je otišao i zbog para. Majka mu se upokojila malo pre odlaska, pa je možda je to i čekao, da ga više ništa ne vezuje kuću. A u dvorištu je ostavio Žuću.Žuća se rodio davno, niko iz komšiluka nije siguran koliko je imao…
U slanoj osami sjenovita školja, burovitih mijena – škurih bura dalekih vremena, harmonija zemlje – težaka, loze i školja. Poetika života težaka s lozom i tečnim kruhom – vinom, žednim bačvama. Kapetan usidrenog broda – školja. Bodul. Posadu mu čini: loza, maslina, tovar i koza. Otvrdlih ruku, svinutih leđa. Izlazi u polje. Izlazi na more očima zaklonjenih težačkim dlanom, obuhvaća pogledom svakodnevicu, podignutim prstom osluškuje vjetar, bolom u kostima ćuti promjenu vremena. Tijek vremena s maslinama mladim, starim, bolesnim i zdravim. Žuljava ruka opipava grane, rane… traži lijek. Primi leđa,…
Krenuo sam prema kupatilu. Ako ništa time ne do bijam, ništa time i ne gubim. Zašto onda razmišljam o akciji? Nadi sam davno objasnio značenje cinizma. Tada više nije bila mala, znala je tačno o čemu govorim. Od tada mi se više nikada nije javila, čak ni telefonom. Očekivanje sam uzdigao dovoljno visoko da su svi mogli sramnu golotinju dobro da vide. Ostao sam sam i sasvim svoj. I ceo ispunjen sobom. Na zidu, pored stepeništa, ispred jedne zgrade, znoj mi je izbijao kroz svaku poru. Ceo sam kao poliven…
