Sakuj mi mač!
Hoću da porazim kazaljke.
Navući ću kalpak i neki dobar oklop
i poneću štit!
Probaš li da mi dotakneš kožu,
osetićeš gvožđe.
Hladno vrelo vrelo hladno hladno vrelo gvožđe.
Sakuj mi mač!
Najbolji od svih koje si skovao!
Nek bude dovoljno težak
da se osećam moćno dok ga nosim.
Nek bude toliko težak
da ga ne može poneti neki drugi čovek.
Nek bude toliko težak
Kao boje sklupčane u mojim očima
Nek bude dovoljno težak
da se osećam moćno dok ga nosim!
Sakuj mi mač!
U stvari, nebitno kakav.
Ali, nek bude moj za mene
I nek se ne boji.
Ne misli da se plašim zemlje
što će razgraditi moju lepotu.
Ne misli da se plašim zemlje.
Nekad mi čak nedostaje.
Ne misli da se plašim zemlje!
Ne misli da se plašim trava
što isisaće moje sokove.
Ne misli da se plašim trava.
Nekad mi čak nedostaju.
Ne misli da se plašim trava!
A sad mi nedostaje mač!
Pa, sakuj mi ga.
Neka bude kakav bilo.
Samo da njime razrežem sekundaru.
Autor: Adrijana Ranković
Foto-izvor: Džef Hain „Mač duha“
