Era digitalizacije, u kojoj danas živimo, sve više upućuje ljude na brže oblike komunikacije, ali ono što ipak odoleva duhu vremena jeste kvalitetna književnost. Hiperprodukcija, naročito ona izdavačkog tipa, predstavlja „mač sa dve oštrice“, no velika je stvar kada u moru savremenih pisaca pronađemo one čiji rad, u godinama koje slede, i te kako može ući u zvaničan književni kanon.
Tijana Katić, diplomirana ekonomistkinja, pripada, upravo, generaciji pisaca čija dela imaju veliku i blistavu budućnost. Izdavačka kuća Partizanska knjiga 2023. godine objavila je njenu debitantsku zbirku priča Hod po ivici kruga, a već ove godine Tijanin roman Pod planinom nema pitomih reka, poneo je titulu pobedničkog rukopisa na čuvenom Somborskom književnom festivalu.
Recite nam nešto više o Vašim književnim počecima. Kada ste i kako prvi put kročili u svet pisanja?
Književne početke povezujem najpre sa periodom osnovne škole kada su učiteljica Tamara i nastavnice Nataša i Dušica isticale osobenost stila kojim pišem i načina na koji obrađujem teme pisanih zadataka. Pisala sam poeziju i ispunjavala sveske nečim što sam nazivala: rukopis za roman. U srednjoj školi sam nastavila da pišem prozu, mahom sa težnjom da to bude psihološki roman. U prvoj godini srednje škole, moja profesorka srpskog jezika Viteza je, govoreći o utiscima tokom čitanja pisanih zadataka, istakla da ,,u odeljenju možda imamo i pisce” izdvojivši tada rad mog druga i moj rad o Banović Strahinji. Taj sam komentar odlučila da shvatim ozbiljno. Čini mi se da je sve to ukazivalo na to da će pisanje biti moj put.
Iza sebe imate objavljenu zbirku priča Hod po ivici kruga, kao i roman Pod planinom nema pitomih reka. Šta je za pisca izazovnije – stvarati manje celine spojene u jednu knjigu ili jedna veća celina pretočena u roman? I šta čitalačka publika bolje percipira?
Roman je, po mom mišljenju, i dalje dominantna književna forma. O romanu se više govori među čitaocima, veliki broj književnih nagrada se odnosi na roman i čini mi se da je i za same autore veliki cilj koji sebi zadaju upravo objavljivanje romana. Kada je moje pisanje u pitanju, čini mi se da u romanu postoji više prostora za manevar; te za izgradnju likova, opisivanje scena, upućivanje na psihološka stanja junaka, deskripciju prostora u kojima se radnja odvija. Dopada mi se kako je to sagledavao David Albahari, koji je ukazivao na to da i kratka priča od svega nekoliko stranica može da kaže koliko i roman od nekoliko stotina strana i da se kod nas pisanje kratkih priča još uvek doživljava tek kao neka vrsta vežbe (pripreme) za pisanje romana.
Tokom pisanja romana, uočila sam da sam posvetila veću pažnju izboru same građe i istraživanju. Vodeći se dedinim svedočanstvom o proživljenom detinjstvu i želeći da stvorim fikciju, a ne klasičnu biografiju, uputila sam se ka predelima opisanim u romanu. U tom smislu, imam utisak da sam na drugačiji način bila involvirana u ispisivanje redova i njihov doživljaj: dok je zbirka sadržala deset priča o temama koje su vrlo bliske savremenom trenutku, roman je iziskivao drugu vrstu izmeštanja iz savremenog trenutka i spoznaju o istorijskom kontekstu kroz prizmu junaka, čija je lična priča u njemu ispripovedana. Još mi je ostao i utisak da se složenost pisanja kratke priče ogleda u bržem dostizanju poente, dok roman dopušta sporost koja u drugačijem tempu omogućava da se ta poenta iznedri.
Interesantno je da ste po vokaciji diplomirani ekonomista. Kako ste u Vama „spojili“ književnost i ekonomiju, imaju li ove dve strukture i nekih sličnosti?
Kada sam donela odluku o tome da upišem studije ekonomije, bila sam svesna toga da je moj zadatak da pronađem način kako da ove oblasti povežem. Postoji period inkubacije ideje koji je vrlo koristan za stvaralački proces, a podrazumeva da se tokom obavljanja redovnog posla u nama (nesvesno) talože ideje koje će kasnije biti razrađene tokom pisanja. Zato smatram da je ekonomija, premda to u početku nisam očekivala, više doprinela mom pisanju nego što mu je naškodila. Iako ne postoji očigledna sličnost između ekonomije i književnosti, postoje one ,,unutrašnje” sličnosti koje se godinama iskristališu – disciplina, struktura, način obrade podataka, pristup procesu istraživanja, analitički pristup prilikom opažanja životnih situacija koje mogu da postanu deo nekih od priča i sposobnost razdvajanja bitnog od nebitnog. Prilikom rada na romanu ,,Pod planinom nema pitomih reka”, upravo mi je poznavanje ekonomske metodologije pomoglo da arhivsku građu povežem u jednu stabilnu i smislenu kompoziciju.
Koja je fabularna okosnica romana Pod planinom nema pitomih reka?
Roman nema razvijenu fabulu u klasičnom značenju. Napisan je u obliku fragmenata koji objedinjuju sećanja na detinjstvo glavnog junaka. Tok romana smešten je u period Drugog svetskog rata, ali je to najmanje roman o ratu; mnogo je više to priča o iščekivanju susreta sa ocem kojeg dete (narator) nikada nije upoznalo; o promenama u prirodi koje prate sudbine protagonista; o kućama koje ostaju prazne; o ženama koje zbog tereta koji nose postaju starice pre vremena; o divljem i pitomom licu Kopaonika koje se, kroz poglavlja ispisana u fragmentima, naizmenično prikazuje.
Roman, takođe, u sebi spaja istorijsku strukturu sa magijskim i narodnim verovanjima. Koliko je bilo izazovno raditi na ovakvom delu i gde ste našli najviše inspiracije?
Hodajući stazama Kopaonika i okolnih sela, od dede sam slušala o verovanjima iz tog kraja. Čini mi se da bi mi, bez njegovog direktnog svedočenja, slojevi tog kraja umnogome ostali nedokučivi. Ta verovanja su važna za priču, jer se kroz njih može proniknuti u mentalitet jednog podneblja; sva ta verovanja razotkrivaju strahove, strepnje i nadanja. S druge strane, magijski elementi čine da priča dobije svoj polet – to je bio prostor za domaštavanje i izmaštavanje; za igru kakvu samo književnost može da pruži u punom zanosu stvaralačkog procesa, onaj slobodni prostor koji se nastanjuje u pukotinama između činjenica; valjda je upravo to prostor u kojem i samo detinjstvo stanuje.
Kada pisac stvara određeno delo, da li je moguće stopostotno biti oslobođen autobiografskih elemenata ili je neminovno da se kroz njegov rad ipak nekako „provuče“, makar i nesvesno, ovaj momenat?
Smatram da taj uticaj autobiografskog može da se nataloži kao iskustvo koje se očitava kroz bolje razumevanje junaka izgrađenih u procesu pisanja. Ipak, činjenica je da je autofikcija u prevelikoj meri zastupljena u domaćoj književnosti, a da postoji jedan mnogo veći prostor koji pruža mogućnost za otklon od svog ,,ja” i spoznaju o književnosti kroz razumevanje drugog. Imam utisak da je moje bolje razumevanje književnih dometa proisteklo upravo kroz rad na romanu ,,Pod planinom nema pitomih reka”, jer sam saznavala kako priča oblikuje prostor i kako zamisao može da nadvlada prizor krajolika koji se nalazi pred našim očima. Čini mi se da bismo u procesu pisanja i saznavanja o književnosti suviše toga propustili ukoliko bismo ostali usredsređeni na autobiografske elemente. Podsticajno je tragati i za onim što je izvan našeg sopstvenog iskustva. Da, mi najbolje možemo da razumemo ono što smo sami iskusili, ali te inicijalne klice ličnog iskustva mogu da nas podstaknu na stvaralaštvo koje to iskustvo nadmašuje.
Kakvi su Vaši umetnički planovi za budućnost, da li možemo očekivati i neku skorašnju promociju Vaših dela?
U aprilu ove godine postala sam majka. Volela bih da napišem knjigu za decu o svom psu Lei. U planu su i promocije romana tokom jeseni, za početak u Velikoj Plani, a potom bih volela da organizujem promociju i nekoliko razgovora o knjizi u Beogradu.
Može se reći da svaki čovek u sebi nosi određenu dozu talenta ili predodređenosti za nešto, ali je mali broj onih koji taj talenat uspeju da osveste za života. Zbog toga je važno da okolina, naročito kroz (obrazovne) institucije, prepozna svačiji senzibilitet. Na sreću čitalačke publike, literarni dar Tijane Katić postao je ne samo uočen, već i nagrađivan, što sugeriše da je pred našom spisateljicom izuzetan književni put.
Autorka: Milica Milošević
