Poezija: Trenutak

Biti malo zrno peska u tom moru košmara.

Leteti i plutati Novim svetom bez predaha.

Tražiti reči… i osećaje… a u saksiji se skuplja grudva.

Zatvoreno klupko besa i krvi.

Stoji na ušću leve i desne pijavice.

Bruji.

Govori: stani!

Ali ne.

Čovek bi sve dao za to malo zrno peska,

za taj jedan delić peščanika i poklopljenih skazaljki.

U vrtlogu strasti…samo jedno zrno.

Za tango kroz crveno.

A šta posle? I kuda? I gde leći?

Jer kad obuzme malaksalost tišine…usne grizu usne.

I povratka nema.

Autor: Nevena Radnovanović

Related posts

Leave a Comment