Boja iz mojih očiju se prolila Na kamen, na vodu i na nebo. Boja iz mojih očiju se prolila Na divni svetlucavi rep. Boja iz mojih očiju Zna – nekad sam volela Viline konjice nad rekom. Tad more nikad nije bilo tako sivo, Tad nisam smela da dozivam te krikom Kao sad kad te na pustoj pučini nema Da razgledamo moj svetlucavi rep. Autor: Adrijana Ranković
Zaključaš li vrata, Baciću se kroz prozor. Zatvoriš li prozore, Kroz ključaonicu će se provući moja malena duša. Zapušiš li ključaonicu, Bežaću kroz rupice sa tuša, Kroz rupicu za miša, Kroz rupice od snova Što oteo ih zaborav. Bežaću gde god! Gde god! Zapušiš li ključaonicu! Probala bih i kroz dimnjak, Ali on je preširok Za moju malenu dušu. Kad dođe Deda Mraz Setio bi se mene. Nikad se više ne bi radovao darovima. Iz svakog bi kričala moja malena duša. Rovila bi svom silom kroz stablo jelke, Rušila i…
Po ceo dan mi nadiru boje Sinoć me zagrcnula crvena Na papiru mi se pokrenuo slon U snovima mi se plaze kornjače Ja ne znam šta je sa mnom Pa ne mogu da napustim taj komešaj I da te sagledam Ja ne znam šta je sa mnom I kako kroz takvu mrenu da te tumačim Ja ne znam šta je sa mnom Nozrve ludački peku Ratuju rumeni i plavi tonovi Hoću li se udaviti Udaviti u svojoj glavi U oštroj i jakoj boji Ili će me zgnječiti papirni slon Ja…
Već si shvatio Da je u svakom pripitomljavanju pregršt bola. I pripitomio si Jednom nesvesno, Al’ drugi put svesno. Već si lutao I tražio si odgovore. I našao si – u lepoti zlo. I već se ne plašiš odlaska. Zmije nisu tako podmukle Ako ih uporediš. Sada znaš zašto U pitonovoj utrobi mirno sanja slon. Već ti svašta nedostaje I vreme je da neko odsvira kraj. Autor: Adrijana Ranković
Sakuj mi mač! Hoću da porazim kazaljke. Navući ću kalpak i neki dobar oklop i poneću štit! Probaš li da mi dotakneš kožu, osetićeš gvožđe. Hladno vrelo vrelo hladno hladno vrelo gvožđe. Sakuj mi mač! Najbolji od svih koje si skovao! Nek bude dovoljno težak da se osećam moćno dok ga nosim. Nek bude toliko težak da ga ne može poneti neki drugi čovek. Nek bude toliko težak Kao boje sklupčane u mojim očima Nek bude dovoljno težak da se osećam moćno dok ga nosim! Sakuj mi mač! U stvari,…
Imala je bič u ruci. Udarila je od pod strasno nekoliko puta. Na podu leži lav što ga je tigrom zvala. Polomljena mu je kičma. Vire nežni komadići vate. Kao uvek visi opuštena glava. Glava lava što ga je tigrom zvala. Vidi da sam tu i krikne: „Lažu! Lažu! Nisam udarila lava. Lažu. Bio je to dan bez boja. Sve neka teška jeza, strava. Ja hodala sam dugo, dugo! I videla sam lava, lava! I rekla sam mu: „Tigru, tigru! Što moja srećna pruga spava?” I volela sam jače, jače!…
Lomim prilepljene lepeze prve sanjive školjke samo da ugledam tu noć što je režeš našim preplanulim jastukom. Iz razbarušenih pora još se puše snovi, proleću pera, ostaju nežni tragovi: zavode se crvena i ljubičasta! zavode se vilini konjici i mašta! zanosimo se mi! Lomim prilepljene lepeze druge sanjive školjke samo da rasteram razuzdane duhove iz naše narandžaste odaje, da slušam kako šapućeš mi: „Leti, leti, leti, oseti da leti! Zar ne vidiš da crna grebe plavu?” Te smo noći slepog miša stavili pod glavu, da ušuškamo jutro, da dugo, dugo…
– Besani čoveče, što zakle se u srebrnaste oči svoje drage, što su sive kose onoj nesrećnici što zaziva cvetanje sredom? – Eh, draga, draga, pamtiš li da si ikad od te nesrećnice bila srećnija? – Ipak, što je tako mladu napustiše boje? Zašto tako maldu? – Suncokreti, suncokreti, bole li vas tanani vratovi, moji suncokreti? – Čoveče, čoveče, sunce će nam popiti suze što prolije ih sredom. Autor: Adrijana Ranković Foto-izvor: Vinsent van Gog „Suncokreti“
Kupila je oblak, Sa sobom ga vukla da se sakrije od sunca. Na njemu živi dečak I jede ga kao šećernu vunu. Neko bi rekao propala investicija, Neko drugi – Hvala Bogu. Dečak buši oblak ponegde. Voli kada zemlja ima šare ko u krave. Ona na to vikne – Prokleta štetočino! I ispusti oblak žaleći kao za krdom šarenih balona. Dečak tad spusti merdevine. Ona pomisli – Nisu to pokretne stepenice Pa da idu samo gore ili samo dole I pođe. Neko kaže nije mogla da se popne, Neko kaže…
Na kocke reži livade Pa ih spakuj u kutije Kutije ređaj na police Nebo složi u fenjere Fenjere ćemo u staro gvožđe Zvezde u korpicu za štipaljke Snove u teglice za začine Lovorov venac u pasulj Da baš ne jedemo bljutavo Nek uvek bude sređeno Kao kad gosti dolaze Autor: Adrijana Ranković Foto-izvor: www.wallpaperup.com
Doći ću sva u crnom na visokim štiklama. Držaću za šapu svog plišanog lava. Na nas će pasti svetlost. Gledaću kako je upijaju daske. U sjajnom krugu lav i ja. Tada ću vam pričati priču Koju više ne osećam, Ali ću se, možda, zaplakati. Ta priča će nekog usrećiti I uništiti mu život bar na kratko. Dozivaće me. Reći ću kako mi u snovima nikada ne odgovaraju oni kojih nema. Primetiću da je verovatno na javi drugačije. Onda ću ti pričati kako je neko U stakleni kovčeg Položio moju detelinu…
