Poezija: Kaži

Kaži – thank you!Iako to možda neće biti hvala,Jer riječi izgrađuju čovjeka, ne čovjek riječi,Kaži – volim te! I love you, iako to možda ne znači puno,Kaži mnogo, a prećuti samo ono što može da boli,Jer čovjek može da živi, samo ako nesebično voli.Kaži samo, kaži ,…Ne tražim uslove niti dajem ih,Samo hoću da izgovorim onu ljubav,Koja nikog povrijediti neće. Neću da radim ništa što kratko je, jer život je roman čijiKraj nećeš naći ni ispod mrtvog mora.Niko nas nije upozorio Kažem ti,Kraj svijeta je na kraju knjige.Ti znaš da…

Poezija: Razgovor u trbuhu

Od glava ostaju posečeni panjevina drugoj strani svetaizmiču klimava postoljaurezane linije se gomilajuucrtavaju mape ugašenih prašuma Sedimo na uglačanim stolicamapod okriljem jedne mutne perunikegolicam jednu po jednu naježenu dlaku Usta se pokrivaju modrim rukamai tišine nema u kućama Tokijasvaka je glavanapukla iznutra i ozebla Oštrica se budi u trbuhusamuraju ne sudi zabavao časti odlučuju onikoji sa sobom tiho razgovaraju Autor: Lazar Brajković Foto: Pinterest

Omaž običnom čoveku naše galaksije

Koji, vrednosno značajan, trenutak je prelomio da bude izrazito društven, verovatno ni sam ne bi znao da odabere. Da li je to bila brojčano mnogoljudna seoska porodica u čijoj je atmosferi, kao najmlađi član, rastao, pod moguće nekim neznatnim privilegijama koje najsitnijem detetu po pravilu pripadnu, ili su to bile radne akcije u kojima je s ponosom učestvovao, domovi u kojima je okružen sličnima sebi, gladnih znanja, stanovao, ili tek briga za čoveka, ma kog, ne samo svog bližnjeg, tek, uvek je bio dobro prihvaćen. Prihvatio je uzuse kojima ga…

Poezija: Mala moja nesigurnost

Kotrljam svoju nesigurnost po prašini.Izveo sam je u šetnju,da nakupi smrad.Možda joj to pomogne da se ostvari. Svaki put se nakostreši kad sretne odlučnost.Kad naleti na zatvorenost, ona je liže.Dobro se slaže i sa nezadovoljstvom,a na sigurnost reži.To je tako tipično za malu moju nesigurnost. Ona raste iz dana u dan.Vodim računa o njenom zdravlju.Hranim je samo zdravom sujetom.Zahvalana mi je za sve.Poslušna je i voli da se mazi.Samo nek ona živa, zdrava…i vesela bude. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: U svim preostalim zemaljskim noćima

Zašto pišeš o sazvežđima davno progutanim;Svojom si večnošću kao lancima okovan,večitom tihom nadom prerezan.Zar te ne guši sav taj mulji svo to blato,što u duši svojoj nosišk’o breme neko preteško. Rađaš li sve te rečiu bolu svom skrivenom;Jadom samo, ili sudbinom prvenca,zanesenim lažima, roblju prodanog.Tihom, maglovitom pesmom uspavanih,zabludom gorkom podojenih. Pustinjom su tom, svi na ovom svetu hodili,u srcu odjeka gluvog prognaniod sebe i od drugih, kamenom blagosiljani.S litice bacani, ko pogane zveri,čeljusti razjapljenih.Urlicima svoje golgote ispraćeni,na gozbi strvina, beskrvno posluženih. Zar teška vesla tvoje moćne galije,nisu bar malo umorila…

Poezija: Lutka od krpe

Dan u kojem Crnjanski preko Nađe ulazi u moj životkao dijete naopako rođenoforcepsomodrezao je moje posljednje napore da se uklopim u propisomutvrđene standarde(Nađa je ruska plemkinja na imaginarnom tronu)Ona živi od šivenja krpenih lutkiu Londonuu vrijeme koje bezglavo žurihuktiOnamilinadivljina jedna koja prodire u civilizacijuneobuzdanost koja ne poznaje matricukrpi njene zagađene genocidne otvoregordo ćuti i trpi Dan u kojem se rađam kroz Nađudan je u kojem puštam štakoreniz kanalizacijuspaljujem papirnate brodićepljujem na Evropu– a zapravo je dan mog biološkog rođenja obilježen pucnjavom i sadnjom jednog vitog borarukom mog pijanog ocaosvetnika tom…

Poezija: Dunjaluk oko mene

Uključim radio.Govore o povoljnostima u obilascima Europe.Cijena: sitnica.Uporedim s platama.Glava boli kolika je: sitnica. Promijenim stanicu.Ratni vojni invalidi potražuju više im puta obećano.Onaj đon – obraz što je obećao više nije na toj poziciji (napredovao),a onaj što jest, još nije obećao. Uključim TV. Operacije protiv starosti su postale potrebnije od onih koje otklanjaju bolest.Otrov pod kožom* je, kako vidim, traženiji i skuplji nego lijek. Klik. Funkcije potkraj marta, nimalo ubjedljivo,dogovaraju isplatu novembarske zarade napaćenim proleterima.Bez zbrke, strke i srkleta.Uz besplatne sokove, kafu, čaj i mineralnu. I kompletan ručak za 2.75…

Proza: Junakinja doba svog

Vukmanovac je malo levačko selo u kom sam 1882. rođena. Do Drugog srpskog ustanka moje selo se nalazilo u sastavu Osmanskog carstva. Nakon toga, Vukmanovac ulazi u sastav Kneževine Srbije i pripada Jagodinskoj nahiji. Pričao mi je otac da u njemu gotovo samo Srba bilo otkako on pamti. Ta godina je bila značajna po mnogo čemu. Volela sam da slušam kako mi otac govori da je 1882. knez Milan postao kralj. Pitala sam se kasnije mnogo puta ima li simbolike u godini mog rođenja i krunisanja srpskog kralja. Te godine…

Poezija: Gumene bombone kiselog ukusa

Čovek bez odgovora koračapo gumenim bombonama kiselog ukusa.Slepi psi pevaju zaboravljene pesmeMačke zavijaju piskavim glasomskačući sa visoke zgrade, bez padobrana.Žele-zeka nosi bejzbol palicu radi sigurnostisvojih potomaka. Kada bih pomislio da drvo ne postojiza mene više ne bi bilo mesta u šumipunoj kišobrana. Sloboda stvaraoca je mikro-kosmosu džungli isprepletenih mislikoje prave kratke spojeve opasne po okolinua zdrave za ljudski um. Kako si?Odlično…Ma, sjajno sam.Kako si?Dobro sam…sve je kako treba.Kako si?Onako…nekako sam prazan,ravnodušan prema svemuKako si?Nisam dobro…upao sam u rupu iz koje se teško vadi…Još uvek padam. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Ko voda

Letjela si mi po leđima,lakirala usne umjesto noktijupljujući u šaku,ko ptičurina. Po rebrima mojim tražila boju svoje pjesme,ko da voda novina može biti.Pod pritiskom svih bijelih zabluda,istraživala si mi šake da slučajno na njima nešto novo ne piše.Pod tvojim krilom dosanjah nebo.Na kraju svega, na početku krajamahnula si mi, i počela da tečeš baš ko da voda si. Oko, čije li si sad oko?Moje, tvoje, naše?Svemira ili nemira?Koga sad gledaš, čije li te suze plaše? Autorka: Nada Matović Foto: Pinterest