Poezija: Pesma o bašti pepelu

Danilu Kišu Slatka li je ta Smrt Ona mu drhtaje davi u meduOna mu skida prstenje s rukeOna mu govori da to ne boli Ali on mora da završi svoje pričeMora još i da zapiše neke rečiReči od sinoć od pola veka On piše i ostavlja Smrt da čeka Dotle se ona igra njegovim godinamaPretvorila se u dete i na trepavicama stoji Ali on mora svoje prste da brojiZa svaki prst on traži po jedno imeJoš samo deset da ih se priseti izdaleka On broji i ostavlja Smrt da čeka…

Poezija: ***

Izgubila sam sebeU mnogim ljudimaKoje sam tijekom života UpoznavalaNevino sam stradala Pred gomilomBezdušnika Sa licima kvazi prijatelja.Bez razmišljanja im davala Sve dijeloveKoje nisu imaliA nisu imali ništaOsim nezahvalnostiI zlobe.Isisali su svaki osmijehSvaku nadu iz mene A i dalje su ništavilaSa praznim tijelimaI jos praznijim glavama.I tražim se i daljeU mnogim ljudimaNemajući višeŠta da im damOsim sumnje,RazočarenjaI nepovjerenja.Jer više ne znam Ni ko sam ni šta samDa bi mogli Da me nađu. Autorka: Emsada Semić Foto-izvor: Pinterest

Proza: Mana što se dimi

Zima mu je budila sećanja iz ranog detinjstva, a spoljašnja se magla stapala sa dimnom zavesom koja gotovo nikad nije napuštala njegovu otrovnu rezidenciju. Nagnut preko svog radnog stola, David Drezden je palio novu nikotinsku čačkalicu. Kraj neuredno nabacanih papira koji upozoravajuće spominju tužbu, u staklenoj piksli, ležali su ostaci strpljivih dželata njegovih pluća. Pušeći, mrmljao je svoju omiljenu misao. „Vidi me šta sam sad, A bio sam šta si ti, I ti češ biti šta sam ja.“ Zazvonio je telefon. Drezden, proždrljivo gutajući dim, podigao je slušalicu, čekajući odgovor…

Proza: Sledeće noći

Sretnem te nekad na ulici i samo prođeš. Nikad me pred ljudima ne gledaš. Ideš svojim putem, sakrivaju te dan i gomila. Braon jakna, plava kosa i zelene oči. Prepoznala bih te čak i kad bi hodao pored ljudi sličnih sebi. To po mene nije dobro, video si sam u onom marketu. U redu na kasi braon jakna i plava kratka kosa ispred mene. Mislila sam: „Iskuliraj, umišljaš“, a onda si se okrenuo i ja sam vrisnula, pa pala u nesvest. Gomila ljudi se skupila oko mene i zvali su…

Proza: Mala

Biće to jedan od lepših ožiljaka. Na listu leve noge. Gde si me dodirnuo druge večeri. Onda kada si rekao da je ovaj grad mrtav bez mene. Da ti se mnogo sviđam. Nikada te nisam upoznala. Iako si pričao konstantno. Nikada mi nisi dozvolio da zavirim u tvoj svet. A ja sam toliko to želela. I te druge večeri, kada si rekao MI umesto Ti i Ja, tada sam te volela. Tvoje krupne oči. Tvoj glas. Tvoju bradu. Tvoje patike. Tvoje trenerke. Kako nosiš kapuljaču. I kako se smeješ. Mogli…