Kao Meseciznova te krnjimsopstvenim nesigurnostimaAli, ti svaki putizrasteš novajoš lepšaKao trava ispod lišćakoje se godinama nakupljalomirišeš na šumske požarei na kišu koja ih gasiTi si ona ravnotežakoju februar remeti godinirođendan koji jedva dočekašda bi ga posle mrzeoprosjak kojem udelišako ti je dan dobarŠake su ti pune prazninakroz njih protičumaglovite rekeUmešali, nećešda odeš. Foto: Pinterest Autorka: Mirjana Milenković
Zima sibirska obuze mi dahNeću odmah da mislim kako odlazišA priznati moram, to pomislim u prvi mahI dok zavesu navlačiš i polako prozor zatvarašČekam da padne prvi sneg.Ledena šubara na glavi mi stojiOpet pomislih kako sa stvarima svojim odlazišNeću da dane hladne brojimI dok zatvaraš vrata i stojiš na praguČekam da padne prvi sneg.Hladnoća stroga kaplje iz okaOdmah zamišljam da te nema više u snovimaI dok obuvaš cipele i vezuješ pertleČekam da padne prvi sneg.Belina ruska obuze mi dušuNe želim da mislim da te nema višeI dok kaput oblačiš i…
Usamljen, gojazne figure u ofucanoj vijetnamci i farmericama, sumoran i lica prekrivenog kosom i bradom lagano sam lutao ulicama Pariza. Utonuo u melanholiju vlastitih depresivnih misli, otupelih čula i zamišljenog, snenog pogleda, sav u crnom – od istrošene, stare vijetnamke koja pamti mnoge neprospavane noći nalivene galonima alkohola i natapanja dimom cigareta, crne ,, egzistencijalističke“ rolke, farmerica i kožnih čizama, crn u duši uništenoj svetom očaja i bezdušnosti, trošio sam preostale, određenošću sudbine ponuđene korake, na putu ka groblju Pjer Lašez, poslednjem utočištu mnogih velikih umetnika i još većih ljudi. …
Bilo je velikih ljudi devetnaestog veka, ali jedan od najvećih sigurno beše Avram Petronijević. Rodio se u Tekiji jednog septembarskog jutra kada je majka Jelena bila u begu preko Dunava. Otac, Petronije, je bio strog čovek koji je poticao iz Crne Gore. Nosio je u sebi svu plemenitost roda iz koga je poticao. Avram je izrastao u visokog crnog momka, sa gustim brkovima i naočitog pogleda. Za ono vreme beše veoma obrazovan. Od malena mu je trgovački duh bio velika prednost. Voleo je da se cenka, prodaje i preprodaje. Majka…
Pitao si me jednom davno,pod okriljem začaranog neba,posutog zvjezdanom prašinom,u noći u kojoj se čulapjesma pijanog zrikavca,da ti povjerim sve ono što čuvamu najtananijim dijelovima svoga bića,tajnu koju ćutim,nedorečenu u svim danimakoji ostaju iza nas. Gledao si meočima gladnim saznanja,kao da u meni postojineka zagonetka, mistična,poput razotkrivanja cirkuskog šarlatana,kao da će iz moga tijelapoteći rijeka riječi i donijeti otkrovenje. Šta sam to oćutala, skrila,kao pulsirajuću slikuiscrtanu rukom veselog ciganinakoji sav svoj život nosi u jednom džaku. To je tajna od sedam dana,sedam noći,sedam vjekova,sedam beskonačnihfantazmagoričnih svijetovakoji u dalekoj pustinjistvaraju savršen…
Suton se spremaNa obaliRasut pesak zlatnog sjaja Biser mu se krije od očijuJedino maleni prsti iMalo oko ga može spaziti Nije to obično okoVeć oko neobične Sutonove ZvezdeSa rasutom kosom kao vilaStopalima malim, nečujnimIspruženih ruku radovala se Smiraju dana Trčala bi po zlatuI kada bi je biser zadivioRaširenih ruku tu lepotuUze sebiA Sutonu od tuge ostade tmina Zvezda prestade da sijaJer je lepotaBisera uzela njen Sjaj,I onaPostade zauvek njegova Školjka Foto: Pinterest Autorka: Božica Vezmar
PLAČDvije su rijekeplavile zoru jedna od slutnjerasutih slikapustih vidika druga od ćutnjepropalih snovatuđih okova i dok njihov žubor glasnou koritu ovih venaodjekuje izvan kože niko drugine vidi ihi ne čuje BURATako bih noćas sklopila oči uz širom otvoren prozordok talas vjetra u krošnji šušti i kiša sipi da se na njedra spustilo nijeneko rđavo sidro tjeskobe štopristanište spokoja ljušti apaluba duše škripi KIŠAKappo kappo napukloj ivici kadekaplju sa sljepoočnicau njima bruje poraza trubesa borbenog polja nade kappo kappo trulom oknu prozoraobasjanog u gluvoj noći štopred maglom poginje glavu dokneutješno plače…
Skinuli je sa svoda svetlucavui nazvali je žutaonda je umnožili eksponencijalnoi jednu dali meni kao brošpokrila sam je dlanomda je zaštitim od pogledatu mi dlan progoreosa čijom ću plaveti mešatisipino mastilo svog pogleda Sa novom zvezdom na epoletiu škripavim čizmamazategnut da pršti i pod pojasomu senzualnom iskušenjuda posrne u zabranivoleti čivutku Potpisao potpisao otpisaovratio mi svu limfu zagrljajau koji sam mislila da sam se skrilasavršen otisak neobeleženna čijem ću nebu otvaratisvoje želje od svilena vešalima čijih ključnih kostijuću se naga njihatii dok se rulja veseliribam kamen ispred kuće Moja je…
Lepljivi dani u istrošenim gradovimaponavaljaju se kao redovi mravau potrazi za zimnicom Ljudi sa rasečenim usnamagegaju se cik – caksavijenih leđasa bolom u stomaku Ne vidi se krajZaboravlja se početakOd ustanka smo svi digli rukeŽmurimo na putu ka ambisu Devojčica vrišti za svojomizgubljenom lutkomDečak je upucavasvojim plastičnim pištoljem BENG, BENG, BENG Odzvanja sa televizora u dnevnoj sobiKauboj pebeđuje Bez emocijaBez empatijeBez nadeBez smeha Ostavljeni u mraku Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković
Moja usamljenost se budi i umirekao Jerihonska ružamože da prođe bezbroj godina tišineto nije nestajanjeto se zove izdržljivost. Jerihonska ruža,koja u tmini čeka cio vjekkristalne Nebeske suzeda u njoj probudeljepotu uspavane ljepoticedo nekog novog snastrpljiva u cikličnim krugovima obnavljanja. Kao drvo četrnečiji plod godinamaiščekuje slučajne ljubavnikeda okuse kapi iz njegove nutrine,dostojanstvena u svojoj postojanosti. Samotnost koja četrni ne donosi poraznjena nepropadljivost,njena je pobjedamjenjajući boju iz zelene u žutuu stalnom vraćanju s početka na krajpretvarajući sebe u kvrgavi dardonosi duši mirno konačište. Zato Jerohinskoj ružipoklanjam Četrnine sokoveda zanavjek prekinukonačnosti nepreglednih završetaka.…
