Poezija: Histrionka

Bacala je korpice od tijesta golubovimaispred starog Mogrenaa jela samo jagode u želeu Želja ta željica pusta  pjena na usta svima Skakala je školice i hitala u vodu žabiceatrakcija za turisteta mala obijesnaSmotala bi cijeli svijet oko malog prsta kad bi htjelaA prst da joj daš ruku ti do lakata izjela Uvijek su joj oči bile gladne Htjela bih da joj doviknem sa epiloške pučine dobacim joj uže sa Svetionika: ,,Čuvaj se! Upropastićeš se!“ Ali ne mogujer ona je tek na prologukaraktera histrionskata mala zvijezda morskata ribica od zlataajkulama hrana Htjela bih…

Putopis: Polarna noć (Put u nepoznato)

Postoje mesta na drugim stranama sveta, daleko od domovine, koja te nekom čudnom, neobjašnjivom energijom vežu, kao da si i trebao da provedeš neko vreme tu, kao da je to nešto što je oduvek bilo zapisano negde u kosmosu, kao da je sudbina ili šta god. Bilo je proleće pre nekoliko godina. Na početku mojih studija književnosti naišla sam u Andrićevim beleškama na norveškog nobelovca i na njegov roman Glad. Od tog trenutka krenula je moja pomalo zanesenjačka potreba da pročitam taj roman i upoznam se sa likom i delom…

Poezija: Zašto ne idem u Novi Sad

ne idem više u Novi Sadmada i sadzadrhtim kada ime mu kažu neka se slutnja krišom uvučeko malo kučekad napuštenu nađe garažu sklupčaju se pokisli danii razbacanipo ladicama memoari košave zvuk, rumeno licemračne ulicei obasjani bulevari kao vrteška prolaze slikesvezane kikei saten mašna u boji lila smrznute ruke, mučna tišinabolna istinane idu skupa somot i svila o tome nikom ne pričam mnogoi od tad strogone idem putem za Novi Sad podvalio bi jeftin mi trikda pustim krikkad najzad shvatim da nisam mlad i da sam tada ponosan, ljutnegdje usputdragocjen biser…

Poezija: Parče tebe

Ti imaš nešto naprslo u sebi,nešto što te izdvaja od drugih,što te čini jednostavnom,a tako koplikovanom.Čuvam te u šumi svojih maljavih grudi.Tu mirno spavaj, tu si bezbrižna.Urezujem te u sebe metalnom bušilicom,da deo tebe ostane u meni. Gledam tvoj odraz u reci, koji obasjava sunce.U toj tamnoj vodi, tvoje usne plešu tango.Moja sećanja su probuđena iz kome.Ukrštamo parče tebe i deo mene,ukrštamo naš zagrljaj i poljubce,ukrštamo ljubav i urlanje.Pravimo miks kafe i meda. Slažem delove tebe kao sličice u albumu.Ne uspevam da te vratim sa tvog putovanjaintenzivnih akrilnih boja.Problem je…

Poezija: Sredina

Postoje tako neki ljudišto žive za početak i kraj s tobom važna jesamo sredina –ona surova stvarnost ona što se ne proživljava samaveć se međusobno gradi godinamaona koja je tako i bolna i dobraali joj nema kraja samo ide i tečekao Dunav i Sava –bukne tu i tamoali samo kako se ne bi stvorila praznina živa jei ostat će takvasve dokle god me sretno u snove ispraćaša ja te vučem za sobomjer zašto sama da stvaram sjećanja? Autorka: Josipa Lesinger Foto: Giorgi Lantos „Dunav“ (Pinterest)

Poezija: Egzistencijalna

Još jedan moj dan:je upao u egzistencijalne problem/i nije bilo signala/. Mrzjelo me da se prebacim na neki drugi kanalda provjerim kablove/kontaktiram operatera Mrzjelo me i da ustanem.Gađala sam ga daljinskim. Prijavile su komšijeda stigao je novi paket sa brzim protokom informacija u moj grad. I dok je moja slika prikačena za banderu:TRAŽI SE/ ŽIVA ILI MRTVA/ oticala niz blatnjave potočićČistači su pojurili da otčepe šahte. Iščaurila sam se da me ne nađu. Šutiram neku konzervu nogu pred noguU ušima mi odzvanja glas mog starog: -Mora da ti je baba…

Poezija: Živa sam

Živa samI još uvijek hoću da maštamOsjetim miris vodeI miris nebaJa ne znam šta je mržnjaI dalje bestidno praštamStidnim lažimaSloboda mi kao vazduh trebaU meni se svemir sažimaSvakim otkucajem srcaRazmotavam se do gole misliDo gole kožePostojimOtkrivenaJer mi se možeJer se pružam do visinado kojih neko ni mislima ne znaUmijem nečovječno da se polomimI da se dignem sa dnaVolšebno sebe sječemNa pola, i na više!A onda tečem,kao bujica tečem…Uz mene se otvara neboUz mene se dišeUz mene se kopni i toneUz mene se može dalekoMeni su sve boje skloneMožeš da postaneš…

Poezija: Sazvežđe drveta

NekadaDok su mi stopala još bila tri broja manjaPosadila sam drvo višnjeU bašti iza roditeljske kućeOtkinula sam komad svoje krviNapojila mladi korenPa su višnje zrile tamnocrveneGodinamaA njihov sok je popunjavao praznineU mojim krvnim sudovimaČak i kada sam bila dalekoS proleća bi neki cvet otpaoI doplovio do meneTek da me podseti da nisam samaA onda je jedna grana svenulaPola drveta se ugasiloU vreme kada sam bila baš tužnaKada je i pola mojih nada svenuloOtkinula sam komad svoje ljubaviLjutnje nemoći vereSvega što sam imalaNapojila načeti korenPa smo još živeli i drvo i…

Poezija: Grad u čaši

Oguljena kolena na hladnom ispucalom betonu…Kao vene na starom telu.Tragovi biča urezani od tolikih udaraca.Čuju se točkovi starog kofera koji škripepo tom istom asfaltu.U tom koferu je ceo jedan život.Rastanak se morao desiti.Sve to teško pada čoveku na kolenima.Znao je da toga mora doći… Ptica ispušta svoj kreštavi glas,kao da kaže: Zbogom.Čak i čovekov plašt više ne radi.Posiveo je.Nosi taj svoj plašt na leđima,kao ranac pun kamenja…težinu svoje patnje. Njegov grad živi u čaši alkoholnog pića.Malo po malo, on ispija taj svoj grad,da ostane u njemu…da ga pamti,zauvek. “Gde su…