Osim što je dobar pisac, Murakami je i posvećeni maratonac, trkač na duge staze, pobornik zdravog načina života i ishrane. U ovoj knjizi želeo je da prenese sećanja na godine koje je proveo u trčanju. No, trčanje je samo paravan, metaforična pripovest o nečemu drugom, sasvim ličnom.
Reč je o programskom tekstu u kome autor objašnjava razloge stvaranja, ali i stvaralačkih kriza, sumnje u sebe. Pisati roman znači uspinjati se na strmu planinu, puzati uz stene i, nakon rvanja sa preprekama i samim sobom, dosegnuti vrh. Ili ćete pobediti ili izgubiti. Treće ne postoji.
Pisanje je, kaže dalje Murakami, nezdrava profesija. Na površinu izlaze svi nataloženi otrovi i svaki pisac mora da se suoči sa tim otrovom. Ali, bez toga nema kreativnosti jer, kako kaže, postoji riba-balon kojoj je najukusniji deo upravo pored otrovnog.
Murakami se poigrava sa čitaocem. On opisuje svoje učešće na maratonu i drugim takmičenjima iz ugla sportiste koji je iscrpljen, nada se, posustaje i na kraju uspeva. Ali, sve vreme čvrsto se drži one glavne ideje, da je pisanje, pa i čitav život, zapravo jedna trka u kojoj samo istinski posvećeni i uporni mogu dosegnuti zvezde. U protivnom, gube dah i padaju u prašinu. Ima Andrić jedan tekst u kome kaže da se čitajući, oseća kao pešak koji treba da pređe brdo. Na početku je uspon jak, on pomišlja da odustane, ali kad se popne na vrh, tj. kad pročita poslednju stranicu, pred njim se otvara prekrasan vidik. Tako i Murakami govori o strašnim izazovima pisanja, želji da se odustane, ali taj trenutak kad napišete poslednju rečenicu svoje knjige, nemerljiv je.
Kako god, svako od nas u životu treba da ima momente u kojima će ostvariti sebe i pronaći ono što ga ispunjava. Neko to zove trčanjem, neko pisanjem ili je to nešto treće. Murakami je našao zrno mudrosti i preneo ga dalje, što je veština dobrih pisaca.
Autorka: Aleksandra Mišić
Izvor: Plavi krug književnosti
