Junaci pučkog sloja u drami Iva Vojnovića „Na taraci“

Radnja trećeg dela „Dubrovačke trilogije“ koji nosi naziv „Na taraci“, odvija se 1900. godine na prelazu vekova, što simbolično predsavlja dolazak novog doba, nove ere u biti. Konkretno u drami „Na taraci“ ova simboličnost se može povezati sa gašenjem, odnosno propadanjem plemićkog sloja u Dubrovniku i dolaskom novog, pučkog sloja na viši stupanj društvene lestvice.

U Vojnovićevoj drami očitavaju se elementi ibzenovskog karaktera (oslikava se propadanje zatvorenog sveta). Likovi ne propadaju zbog načinjenog hibrisa ili motiva koje nasledna krivica donosi sa sobom, već zbog promene društvenih prilika i sistema vladavine. Pored elemenata koje imamo kod Ibzena Vojnović uvodi i čehovljevske elemente prilikom oslikavanja rubnih junaka.

Rubni junak u drami predstavlja lik porodične služavke Vice, njena funkcija slična je funkciji hora u antičkim dramama. Nime, ona komentariše zbivanja u drami, odnosno na sceni i time čitaoce/gledaoce uvodi u samu srž drame. Vice radi kao služavka u kući porodice Menčetić, bez obzira na to što pripada pučkom sloju, Vice prolazi kroz srećne i nesrćne okolnosti koje prate plemićku porodicu Menčetić.

U liku Josipa Lasića oličava se propast aristokratije u Dubrovniku. Lasić je bio bogati pučanin koji je svoju titulu barona kupio novcem, te se može zaključiti da njegovi preci nemaju duboke plemićke korene i da on nije bio plemićke krvi po rođenju. Josip je do titule došao putem novca, te se u njegovom liku na neki način ogleda nipodaštavanje čistokrvnog plemstva. Josip Lasić važi za imućnog čoveka u Dubrovniku, ali on svoj imetak ne troši na stvari korisne prirode, već piruje sa baronicom Lidijom koja je čistokrvna aristokrtkinja. Ovde se može uočiti određena doza ironije jer se stari stalež gasi, a uspinje se novi kome je pružena mogućnost ostvarenja određenog boljitka. Međutim nov stalež u svom okruženju ne dela pozitivno, već destruktivno i dekadentno, kao što zapažamo u liku Josipa Lasića.

Suprotan lik Josipu Lasću je Vuko, vanbračni sin gospara Lukše. Josip Lasić je sebi mogao dozvoliti titulu barona jer je pre svega posedovao novac, dok Vuko nije bio materijalno obezbeđen, ali je po rođenju bio plemićke krvi, doduše ne potpuno čistokrvne, ali svakako je posedovao veća prava na titulu, no Josip. Vuko je naime ključni lik pučkog sloja jer se u njegovom liku ocrtava niveliranje plemstva. Njegovo ponašanje prema plmićima je slobodnije, (ne obraća im se uniženo, niti sa distance, ne persira im, sa njima govori slobodno, ravnopravno, bez naklona). Kada se Vuko nađe u kući Menčetića nehotično pljuje na zemlju što se može protumačiti kao anticipacija situacije koja će nastati prilikom dijaloga između Lukše i njega (prodaja kuće). Nema konvencionalnih stega u Vukovm odnosu sa dubrovačkom vlstelom, te se preko njegovog lika na neki način anticipira ukidanje klasnih razlika koje će kasnije uslediti.

Vuku je uskrćena ženidba sa Jelom, rođakom gospara Lukše, zbog njegovog pripadništva pučkom sloju. No, na kraju drame ispostavlja se da je Lukša Vukov biološki otac. Lukša pak ne može da ga prigrli, ne želi da aristokratska krv bude uprljana bezobzira na to što će aristokratija uskoro nestati. Ono što najviše Lukšu odbija od Vuka je činjenica da bi Vuko prodao kuću Menčetića kada bi bila njegova i tim činom bi potpuno ugasio njihovu lozu. Tada Lukša cepa pismo u kome je pisalo o Vukovom biološkom poreklu, te Vuko nikada ne saznaje da u njemu struji aristokratska krv.

Likovi Ide i Marka Tudizia su graničnog kraktera. Oni pripadaju aristokratskom sloju, ali se stapaju sa pučkim slojem. Ida želi da postane učiteljica, dok je Marko činovnik. Njihove profesije pripadaju građanskoj klasi i nisu prihvatljive za plemićki stalež. Ida bezobzira na aristokratsko porelo želi da radi i time sledi svoj san, a to je učiteljski poziv za koji se opredeljuje. Marko vidi propadanje i dekdenciju aritokratskog sloja, te shvata da mesto na kome se sada nalazi nije više pogodno za njega.

 

Autor: Milica Milošević

Foto-izvor: Wikipedia

Related posts

Leave a Comment