Obuzdaj napete drhtaje prstiju – u suprotnom nećeš pronaći poeziju.
Zaboravi tragove njegovog dlana na tvom obrazu.
Zaboravi tragove njenih noktiju na tvom licu.
Prepusti se mirisu sunca.
Dar koji nam je dat je veličanstven, smirujuć.
Prodiši kroz otkucaje srca.
Nema potrebe za strahom.
Vetar će te na kraju odneti put Kosmosa.
Dar – jer zašto baš ti, zašto baš ja.
Jutarnji bat sliva se niz krovove kuća.
Hej, MI koračamo betonom.
Pusti da se đonovi useku u asfalt.
Posle doručka u pekari mrvama nahrani golubove.
I ne pali cigaretu po inerciji, dozvoli dimu da leprša kroz usne.
Nema potrebe za žurbom, svakako kasniš.
Polomi sat ako želiš.
Prestani da pišeš planove.
Nikada ih se ne pridržavaš.
Pocepaj kalendare.
Ne računaj godine kroz sede.
Ne farbaš se toliko zbog estetike jer
ima nešto u tim vlasima što se ne zaglušuje farbom.
Meri godine prema svitanjima, prema novim rađanjima.
Napetim grudima izdahni udah.
Izmami osmeh na lice ne prijatelju, već poznaniku.
Možda sa njim na kraju zaploviš u svet tajni.
Dopusti nekome da upamti miris tvojih zagljaja.
Ako već uzdišeš, bar diši – ti imaš dar, upamti.
Taj dar je mnogo više od naših nezadovoljstava.
Od opsadnih misli.
Ne uviđamo njegovu lepotu jer ga posmatramo kroz horizontalu vertikale –
kroz prorolaznost.
Posmatramo ga kroz kolotečinu, a on je poput kruga – beskrajan.
Ja, verujem u cikličnost.
U protok bez kraja, u kruženje Atoma.
U beskraj Dana.
U nas kao treptaj Večnosti.
Autor: Milica Milošević
Foto-izvor: Wikipedia (jermenski simbol večnosti)
