Meni je mnogo žao one dece sa invaliditetom koja zbog roditeljskog uticaja imaju neku nerealnu sliku o sebi. Jedni misle da su previše vredni, drugi pak da su bezvredni. Kao primer uzeću slepu i slabovidu decu, zato što njih jako dobro poznajem, a i sama pripadam tom miljeu. Postoje previše umišljena deca, to su ona deca koja misle da imaju preterano izražene talente za određene umetnosti npr: pevanje, sviranje… Takvoj deci većina ljudi neće reći da ne umeju da pevaju i da nisu stopostotni sluhisti. Ljudima ih je žao, pogotovo…