Čekam te. Cigareta cvili tiše. Mrak je i nema kiše. Čekam i nju disanjem. Pa, setim se da je ovo noć u bešumnom moru noći, i brojanje biva sporo kao dim, pa se naježim, i široko razvučem oči. Telom mi prođu žmarci, peče kao da bodu otrovni komarci, cerekaju se glasno jeza i strava. Pod kožom milion oštrih mrava, iznutra se pretvaram u pesak, i čuje se tresak pao sa razuma sam, sam. Autor: Miloš Janjić
Postoje ljudi koji nemaju veštu komunikaciju sa drugima. Većinu tih ljudi čine mladi. Ne mogu da izraze sve ono što misle, nešto ih koči. Oni imaju manjak samopouzdanja, misle da nisu vredni slušanja, saveta, podrške. Misle da nisu zanimljivi, da dosađuju drugima. Ne žele da smetaju, da troše tuđe vreme… Misle da nemaju ništa pametno da kažu. Ne žele da se nameću, plaše se reakcije sagovornika. Ne mogu da se opuste, napeti su, lome prste. Stidljivi su, povučeni, sede negde sa strane. Ljudi ih često ne primećuju, a kad se u društvu pojavi neki novi član njemu se kaže…
Ćutim, mislim i pokušavam da obojim prazan prostor ispod rebara. Prostor bez vitalnih organa (koji su u toku odredjenog vremenskog razmaka nebitni, svesnost da ih nema postoji, a ipak ima i otkucaja i disanja.) Duboko. Negde. Tačnije veoma ambiciozno i radoznalo pokušavam da podarim boju tišini. -Kojom bojom? pitam se. -U sivo, jer je neutralna?! … ali… ne, pogresan izbor. -I siva boja ima perje, i siva boja zvuči kao zveckanje rečnog kamenja u džepu. -Duboko. Negde. -U ponoćno plavu? -Da, da, ta boja postoji. -I, da li, jer se…
Između jave i sna stoji Neodređeni Neko. Gleda ka zapadu noseći lulu među prstima. Taj Neodređeni Neko pojavljuje se samo kad se noć predaje danu i kad dan silinom uzima noć. Naslonjen na prastari zid uzdaha, smeši se. Daje znak pogledom, ako znaš kad da gledaš, jer on Leluja između seni. Pojavi se pod abnormalno frustrirajućim uglom oka. Neodređeni Neko je matori perverznjak, pokvareno dobar čičica, koji svoj pogled nosi za sobom kao Zapad za Istokom. Samo bleda sen tišine i zvuka. Mesec je pokrio zločin, a Voajer se udavio…
Linija (bez) kraja koja se izvukla iz tela, iz tvog odsjaja. Tačnije, nije važno da li udisaja ili izdisaja. Obavijala se oko nerava i ruku. Kroz prste i postala mekša umesto oštre i čvrste! Linija, sada bujno drvo, a bila je nežna klica. I ta ista nit, u krug povezala i oslobodila i zatvorila, maglovita lica. Žica, rastopila slobodu, ubedljivo, kao ptica. Zagrljeni identitet ne postoji više kao skica! U prostoru gde zidovi su beli, koji se na osvetljenu želju i uzdrhtalu kožu deli te/se (p)osmatram… Pogledom pokreneš, pokretom pogledaš.…
Dedovi, za koje sutra proliste krv? Rukama grabiste slobodu, verujuć’ u ideale. Sad nema nikog da ranjene drugove podigne. Sinovi vaši ne veruju u jedinstvo. Večeras more miriše na krv i masline. Na krv. Seobe opet počinju. Paničnost glasova i bol. Asvalt ugušen benzinom. Al’ ko mari za jecaje kad istoriju pišu pobednici? Ko? Ni preplašena dečja lica ne ometaju izvršenje. Ni njihove male ruke koje stežu roditeljske šake. Ljudi moraju otići, takvo je naređenje. I nikoga nije briga, znam… Na drugoj strani poluostrva leži razoren grad. U njemu je…
Nisam vernik, ali ne ulazim u rasprave sa onima koji jesu. Ne dajem sebi za pravo da učestvujem u raspravama oko toga da li treba verovati ili ne, meni ne treba, moji stavovi se ne poklapaju sa tim i gotovo. Mogu da ispoštujem svakoga i da radi tog poštovanja posedim u crkvi sa vernicima kad neko pravi crkveno venčanje, krštenja ili izdaje. Mnogi ljudi iz mog okruženja su vernici, tačnije, hrišćani i to je njihov izbor, samim tim i njihov problem kad ih pop opelješi nakon pevanja. Ono što smatram užasnim jesu manipulativne…
Ja (ni)sam začet. ja sam (uvek) započet i nikad završen. Ja sam veoma jasan i veoma zamršen. Ja sam sam 1001 deo, ali nikad ceo. Ja sam seme i pepeo. Ja sam odgovor i pitanje, ja sam udaranje glavom o zid i besciljno skitanje ja sam u ranama sav, i čist kao (sopstvena) suza. Ja sam svoj dželat i svoja muza. Ja sam prvi uzdah i poslednji dah. Ja sam najmanja hrabrost i najveći strah. Ja sam sumnja i oduševljenje. Ja sam onaj koji na petama silazi, i koji se…
Usamljena sam. Ovo priznanje lepi se za nepce i kida meso sa usana vukući ih u polukrug, nagore. Svom silinom trudim se da prekrijem patos. Smeh ima rasterećujuću funkciju, ali ne uvek… I zapravo, ne bojim se smrtnosti. Uplašena sam umiranja u usamljenosti. U zaboravu od sveta. Krijem se iza teorija, iza psihoza i neuroza, iza okrilja svetskog bola. A lažem, mene muči lična bol, jasno definisana. I bunt je ponekada samo privid. Hladni smo, ali dokle – nije nam prijatno u tom ledu. I poričemo da želimo emotivnost. Ona…
Što se nudi i što se sve može pogledati u kazalištima lako je pronaći onome tko voli predstave, ali ne znam je li itko od čitatelja čuo za „Party u mraku“? Često me pitaju kako je meni jer ne vidim, mogu više-manje sve sama uz pomoć raznih pomagala: čitam, pišem, radim na računalu, koristim mobitel, kuham, spremam, apsolutno sve. Ali onda kada krenem s pričom kako sve to izgleda u praksi mnogi započnu zamišljati kako je to biti u mraku. Sve slijepe osobe nisu baš u potpunom mraku. Razina oštećenja…
