Poezija: Ljudi

Zarađuju za ć/živote,Ustaju rano i tihim se koracimaSpuštaju u ok(n)a,Jednako se plaše dana i tame,Žuljeva se svojih srame,LjudiZarađuju za (p)ok(r)ove. LjudiRastežu svoje t/penzije,Rano si rake kopajuDa potraže (u)mir,Jednako su živi i mrtvi,Počast budali, počast žrtviLjudiĆute jer t/krpe. LjudiNe znaju da li su d/pošli,Rado podmeću kičmu iMalo bubrega i v/pluća,Hladna su ovdje ljeta,Dobitna uvijek je šteta,LjudiNe znaju za v/bolje. Autorka: Aleksandra Lekić Vujisić Foto: Pinterest

Ima nas

Ima nas ubogih, bolesnih, nesrećnih, prekobrojnih u nekom trenutku, a ima nas i zadovoljnih, ostvarenih, u dobro upletenih tek hvatajući „poslednji voz”. Ima i onih koji ni sami ne znaju gde im je mesto, ima li za njih upražnjena stolica i postavljen tanjir, otvoren mikrofon, prazan podijum?… Na prvi pogled izgubljenih. Na drugi, veliko pitanje. Najgori u celoj priči su oni koji gledajući svoj trenutni lični i politički interes glume. Glume bolje od profesionalaca koji su završili akademske studije godinama guleći klupe po pozorišnim akademijama. Postaju i smešni, počesto i…

Love Story na ličkoj magistrali

Život je putovanje, kad stigneš na cilj znači da si manje-više umro, uglavnom više. Pitam ja tebe što je onda bitnije, putovanje ili dolazak na cilj? Ovo je priča o putovanju i jednoj tužnoj, neuzvraćenoj ljubavi između ličke policije i turista. Seoba Čeha, Nijemaca i Hrvata na obalu Jadranskog mora Ako tu i tamo baciš pogled na televizor, svake godine vidiš isto. Nepregledne kolone prema moru. Samo papci se voze autoputom. Ja nisam papak. Ti lijepo potovariš u auto, u mom slučaju, Obija, Anu i prtljagu, a u prtljažnik knjige.…

Pre takvog pitanja

Drug je pitao svog mlađeg brata: „Ko su po tebi veliki ljudi?“ Rekla sam mu da se deci ne postavljaju takva pitanja, pogotovo ne deci koja nemaju nikakvog kontakta sa knjigama. Ni nas to niko nikad nije pitao, sam se odgovor s godinama u nama formirao. Kada bih pitala mlađe generacije ko je po njihovom mišljenju veliki čovek dobila bih odgovore koji mi se ne bi svideli, koji bi me rastužili. Da je neko pametniji to pitao nas kad smo imali četrnaest ili petnaest godina i njega bi odgovor porazio.…

Proza: Brankov most

Sunce je na pomolu. Ptice mu radosno hrle u susret. Posmatram Kalemegdan nad kojim se izdigao Pobjednik. Prekoputa njega, Dunav i Sava se međusobno prožimaju i prepliću, slaveći ljubav, ozvaničenu vječnim zagrljajem, prema kojoj nijedan posmatrač ne ostaje ravnodušan. Život se polako spušta na grad. Osmijehom pozdravljam svoju sabraću- Savski, Željeznički i Most na Adi. Sve ih volim, ali sa Savskim sam na neki način najprisniji. U komšiluku mi je, a i ista smo generacija. Nekad mi je žao Mosta na Adi, najmlađeg među nama, ali ne i najrazmaženijeg, budući…

Proza: Pamti, pa vrati

Upravo sam na nekom sajtu pročitala: „Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Znači, neću da se osvetim, al’ se nadam da će život to umesto mene da uradi. Divnom, svilenom mašnom vezana zloba oko vrata onog koji izgovara ovo… Kad nećeš da se osvetiš nastaviš dalje. Ne čekaš da se osveti život, đavo, anđeo ili neko treći. Neću, zabole me i gotovo. Teram dalje, ne trošim vreme na tebe. Briga me. Živim svoje. Prevazišla sam. Pomirila se s tim, oprostila. Nije mi potrebno…

Poezija: ***

Izgubila sam sebeU mnogim ljudimaKoje sam tijekom života UpoznavalaNevino sam stradala Pred gomilomBezdušnika Sa licima kvazi prijatelja.Bez razmišljanja im davala Sve dijeloveKoje nisu imaliA nisu imali ništaOsim nezahvalnostiI zlobe.Isisali su svaki osmijehSvaku nadu iz mene A i dalje su ništavilaSa praznim tijelimaI jos praznijim glavama.I tražim se i daljeU mnogim ljudimaNemajući višeŠta da im damOsim sumnje,RazočarenjaI nepovjerenja.Jer više ne znam Ni ko sam ni šta samDa bi mogli Da me nađu. Autorka: Emsada Semić Foto-izvor: Pinterest