Proza: Pamti, pa vrati

Upravo sam na nekom sajtu pročitala: „Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Znači, neću da se osvetim, al’ se nadam da će život to umesto mene da uradi. Divnom, svilenom mašnom vezana zloba oko vrata onog koji izgovara ovo… Kad nećeš da se osvetiš nastaviš dalje. Ne čekaš da se osveti život, đavo, anđeo ili neko treći. Neću, zabole me i gotovo. Teram dalje, ne trošim vreme na tebe. Briga me. Živim svoje. Prevazišla sam. Pomirila se s tim, oprostila. Nije mi potrebno…

Poezija: ***

Izgubila sam sebeU mnogim ljudimaKoje sam tijekom života UpoznavalaNevino sam stradala Pred gomilomBezdušnika Sa licima kvazi prijatelja.Bez razmišljanja im davala Sve dijeloveKoje nisu imaliA nisu imali ništaOsim nezahvalnostiI zlobe.Isisali su svaki osmijehSvaku nadu iz mene A i dalje su ništavilaSa praznim tijelimaI jos praznijim glavama.I tražim se i daljeU mnogim ljudimaNemajući višeŠta da im damOsim sumnje,RazočarenjaI nepovjerenja.Jer više ne znam Ni ko sam ni šta samDa bi mogli Da me nađu. Autorka: Emsada Semić Foto-izvor: Pinterest

Pet minuta u medijima

Kada bih dobila svojih pet minuta u medijima koje mogu da iskoristim kako god poželim potrudila bih se da svaki sekund posvetim podršci onima koji žele da odu kod psihologa/psihijatra, a iz nekog razloga nisu dovoljno jaki da urade to. Znam koliko je meni bilo teško, ali znam i da nisu svi bili odlučni u toj nameri kao što sam pre šest godina bila ja. Prva tri minuta bih posvetila ohrabrivanju onih koji misle da bi trebalo da odu, ali ne znaju gde da krenu, kako da počnu… Zadnja dva…

Ljudi: Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu. S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama. Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide. Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi…

Ljudi: Čekajući u redu

Pripadnici srednje generacije u ovoj zemlji pamte da su, ne tako davno, satima stajali u redu za vize. Oni koji su tad bili mladi (bez dece, posla i kredita) imali su silnu potrebu da na licu mesta dožive delove fantazije, koja se nahodila u knjigama, stripovima, filmovima i razbacanim fragmentima sećanja njihovih roditelja, onih koji su imali priliku da „vide svet“. Nekima je obećanje provoda mirisalo na Amsterdam, drugima je bila privlačna (iako stereotipna) slika maglovitog Londona. Treći su, skromno zabacili udicu mnogo bliže, do Beča. Pariz se visoko kotirao…

Recenzija: Film „Ničije dete“ (Ničiji vuk – svačije dete)

Sama radnja filma „Ničije dete“ nije naročito zanimljiva, maltene kao da po ko zna koji put gledamo „Knjigu o džungli“, ali sada u domaćem ambijentu. Socijalizacija dečaka pronađenog u šumi među vukovima – i to je to. Film dobija na značaju kad se naglasi da je scenario nastao po motivima istinitog događaja, reditelj je svakako igrao i na tu kartu, ali ni to nije ono presudno što bi gledaoca nateralo da se zamisli i prodre duboko u suštinu priče. Ključ „Ničijeg deteta“ krije se u jednoj opštoj metafori i jedino…

Ljudi: Staze razumevanja

Postoje ljudi koji nemaju veštu komunikaciju sa drugima. Većinu tih ljudi čine mladi. Ne mogu da izraze sve ono što misle, nešto ih koči. Oni imaju manjak samopouzdanja, misle da nisu vredni slušanja, saveta, podrške. Misle da nisu zanimljivi, da dosađuju drugima. Ne žele da smetaju, da troše tuđe vreme… Misle da nemaju ništa pametno da kažu. Ne žele da se nameću, plaše se reakcije sagovornika. Ne mogu da se opuste, napeti su, lome prste. Stidljivi su, povučeni, sede negde sa strane. Ljudi ih često ne primećuju, a kad se u društvu pojavi neki novi član njemu se kaže…