Love Story na ličkoj magistrali

Život je putovanje, kad stigneš na cilj znači da si manje-više umro, uglavnom više. Pitam ja tebe što je onda bitnije, putovanje ili dolazak na cilj? Ovo je priča o putovanju i jednoj tužnoj, neuzvraćenoj ljubavi između ličke policije i turista. Seoba Čeha, Nijemaca i Hrvata na obalu Jadranskog mora Ako tu i tamo baciš pogled na televizor, svake godine vidiš isto. Nepregledne kolone prema moru. Samo papci se voze autoputom. Ja nisam papak. Ti lijepo potovariš u auto, u mom slučaju, Obija, Anu i prtljagu, a u prtljažnik knjige.…

Pre takvog pitanja

Drug je pitao svog mlađeg brata: „Ko su po tebi veliki ljudi?“ Rekla sam mu da se deci ne postavljaju takva pitanja, pogotovo ne deci koja nemaju nikakvog kontakta sa knjigama. Ni nas to niko nikad nije pitao, sam se odgovor s godinama u nama formirao. Kada bih pitala mlađe generacije ko je po njihovom mišljenju veliki čovek dobila bih odgovore koji mi se ne bi svideli, koji bi me rastužili. Da je neko pametniji to pitao nas kad smo imali četrnaest ili petnaest godina i njega bi odgovor porazio.…

Proza: Brankov most

Sunce je na pomolu. Ptice mu radosno hrle u susret. Posmatram Kalemegdan nad kojim se izdigao Pobjednik. Prekoputa njega, Dunav i Sava se međusobno prožimaju i prepliću, slaveći ljubav, ozvaničenu vječnim zagrljajem, prema kojoj nijedan posmatrač ne ostaje ravnodušan. Život se polako spušta na grad. Osmijehom pozdravljam svoju sabraću- Savski, Željeznički i Most na Adi. Sve ih volim, ali sa Savskim sam na neki način najprisniji. U komšiluku mi je, a i ista smo generacija. Nekad mi je žao Mosta na Adi, najmlađeg među nama, ali ne i najrazmaženijeg, budući…

Proza: Pamti, pa vrati

Upravo sam na nekom sajtu pročitala: „Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Znači, neću da se osvetim, al’ se nadam da će život to umesto mene da uradi. Divnom, svilenom mašnom vezana zloba oko vrata onog koji izgovara ovo… Kad nećeš da se osvetiš nastaviš dalje. Ne čekaš da se osveti život, đavo, anđeo ili neko treći. Neću, zabole me i gotovo. Teram dalje, ne trošim vreme na tebe. Briga me. Živim svoje. Prevazišla sam. Pomirila se s tim, oprostila. Nije mi potrebno…

Poezija: ***

Izgubila sam sebeU mnogim ljudimaKoje sam tijekom života UpoznavalaNevino sam stradala Pred gomilomBezdušnika Sa licima kvazi prijatelja.Bez razmišljanja im davala Sve dijeloveKoje nisu imaliA nisu imali ništaOsim nezahvalnostiI zlobe.Isisali su svaki osmijehSvaku nadu iz mene A i dalje su ništavilaSa praznim tijelimaI jos praznijim glavama.I tražim se i daljeU mnogim ljudimaNemajući višeŠta da im damOsim sumnje,RazočarenjaI nepovjerenja.Jer više ne znam Ni ko sam ni šta samDa bi mogli Da me nađu. Autorka: Emsada Semić Foto-izvor: Pinterest

Pet minuta u medijima

Kada bih dobila svojih pet minuta u medijima koje mogu da iskoristim kako god poželim potrudila bih se da svaki sekund posvetim podršci onima koji žele da odu kod psihologa/psihijatra, a iz nekog razloga nisu dovoljno jaki da urade to. Znam koliko je meni bilo teško, ali znam i da nisu svi bili odlučni u toj nameri kao što sam pre šest godina bila ja. Prva tri minuta bih posvetila ohrabrivanju onih koji misle da bi trebalo da odu, ali ne znaju gde da krenu, kako da počnu… Zadnja dva…

Ljudi: Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu. S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama. Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide. Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi…