Poezija: Mehanizam za mrak

Ti ne mozes da pričaš, ja ne mogu da verujem. Simuliram plač jer urlici prodiru duboko u tkivo jastuka. Ma, gladovaću toliko dugo da ću postati tanak toliko kao štapići svetla što nas ujutru češu. Brojaćeš mi ugljenisana rebra a, ja ću da kašljem balone. I maziti mi ogrebotinu sna na naličju ledja. Zgužvati moj kikot ispod kreveta. Iščupaj lukovicu zvončića iz mog uha, i ugasi lampu nad glavom, jer – šta će mi svetlo? Autor: Miloš Janjić

Poezija: ***

Grlo zakopčaj na poslednje dugme. Zavrni rukave na ćebetu, i potuci se sa jastukom. U šerpu ubaci malo groždja, stranice neke knjige, i ispod kreveta onaj moj kez i buđave brige. Nek baci ključ Ispred brave nema nikog Pa promešaj I pomešaj kartu za pozoriste sa peronskom kartom. I džedži pola noći, a celo jutro uspavaj. Umotaj u šal prvo „izvini što kasnim“ i naparfemiši dlanove, tremom Duni glasno svoj glas U horizont koji aplaudira i ponegde kaplje (i ne samo tad.) Autor: Miloš Janjić

Poezija: Brojim

(Unazad/unapred) brojim naše susrete i zagrljaje, naša srkanja i zalogaje, brojim naše sedanje i ustajanje, naše čekanje i stajanje, naše prekide i trajanje, naše nepromišljenosti i kajanje. Naša uspavljivanja i buđenja, naše svađe i međusobna suđenja. Naša čišćenja i prljanja, naša proračunavanja i srljanja. Treptaje i ćutanja, beskonačna lutanja, i celih rečenica gutanja. Našu sitninu nakon kupovanja, Ispijen alkohol i noćna ludovanja. Sva iznenađenja i divljenja, sve ravni naše i iskrivljenja, merim jačinu sile gravitacije i trenja. Naše male predaje, pa ko kome više daje! Sve sakrivene sablasti i aždaje.…

Poezija:***

Ne bojim se tebe. Ali mrzim te. I ne prestaj da mi po zidu lobanje grebeš. Ne bojim te se, a trebalo bi. Jer zaista ne znaš ko si ti. Ko si ti Meso i kosti? Ti, ko si? Trnje pod prstima i sazvežđa u kosi? Ne bojim se tebe. Jer tebe volim. I ležim nepomičan i umršen svojim telom golim. Na vratu zubi. Na vratu rupe za oči. Na vratu glava. A tvoja glava u jednom trenu spava. Pokrila i sakrila je trava, i ćebad beskrajna plava. Autor: Miloš…

Poezija: (Ne) znam te!

(Ne)znam te! Ne znam se. Ne znamo se. Ali, zanimaš me. Jer ogledala oživljavaš jer prostore iskrivljuješ i ispravljaš jer mi šalješ razglednice sa drugih univerzuma. Jer ti ne siđeš, već se baciš na gore, s’ uma. Jer dendriti i neuriti su tvoja šuma. jer si vešta optička varka i jer si iluzija. Jer si stvoren iz delića i niz si rastvorenih parčića. Jer si žedan i gladan otkrića jer imaš spiralno obojeni oltar jer si i sam vizionar. Jer imaš dar. Jer si rasparen par i paran nepar. Jer…

Proza: ***

Ćutim, mislim i pokušavam da obojim prazan prostor ispod rebara. Prostor bez vitalnih organa (koji su u toku odredjenog vremenskog razmaka nebitni, svesnost da ih nema postoji, a ipak ima i otkucaja i disanja.) Duboko. Negde. Tačnije veoma ambiciozno i radoznalo pokušavam da podarim boju tišini. -Kojom bojom? pitam se. -U sivo, jer je neutralna?! … ali… ne, pogresan izbor. -I siva boja ima perje, i siva boja zvuči kao zveckanje rečnog kamenja u džepu. -Duboko. Negde. -U ponoćno plavu? -Da, da, ta boja postoji. -I, da li, jer se…

Poezija: Žica

Linija (bez) kraja koja se izvukla iz tela, iz tvog odsjaja. Tačnije, nije važno da li udisaja ili izdisaja. Obavijala se oko nerava i ruku. Kroz prste i postala mekša umesto oštre i čvrste! Linija, sada bujno drvo, a bila je nežna klica. I ta ista nit, u krug povezala i oslobodila i zatvorila, maglovita lica. Žica, rastopila slobodu, ubedljivo, kao ptica. Zagrljeni identitet ne postoji više kao skica! U prostoru gde zidovi su beli, koji se na osvetljenu želju i uzdrhtalu kožu deli te/se (p)osmatram… Pogledom pokreneš, pokretom pogledaš.…