Poezija: Priznanje

Usamljena sam.
Ovo priznanje lepi se za nepce i kida meso sa usana
vukući ih u polukrug, nagore.

Svom silinom trudim se da prekrijem patos.
Smeh ima rasterećujuću funkciju,
ali ne uvek…

I zapravo, ne bojim se smrtnosti.
Uplašena sam umiranja u usamljenosti.
U zaboravu od sveta.

Krijem se iza teorija, iza psihoza i neuroza, iza okrilja svetskog bola.
A lažem, mene muči lična bol, jasno definisana.
I bunt je ponekada samo privid.

Hladni smo, ali dokle – nije nam prijatno u tom ledu.
I poričemo da želimo emotivnost.
Ona je prevaziđena sa aspekta postmodernog čoveka.

Potiskujemo priznanje koje se na kraju demoderno otkine u samoći sobe.
Priznajte sebi, ne meni.
Ja pričam moju priču, koja možda nikada i ne ugleda lice auditorijuma.

Moj dragi nije ni mrtav, ni idealan, on je imaginaran.
Ja patim pre patnje.
I želim da sa njim ponirem u čulnu platoniku.

Želim obrise sopstvenih šaka na njegovim leđima.
I razgovore u svitanje o idealima.
Ja ne želim princa, već prisnost, a želim previše – zar ne?

Patetična i banalna – kvarim umetninu.
Jer umetnost ne sme biti takva, nipošto…
Zato i ne govorim u njeno ime, već u ime mojih emocija.

Moram da se ogolim, jer će u meni nešto napući.
Možda sam sebična zato što poeziju iskorišćavam radi sopstva.
No razumeće ona, njena isceliteljska moć me nikada nije izdala.

Srce – ovaj stari romantičarski topos,
prevaziđen pre tri veka –
ni u ovom vremenu neće pobediti lavinu gorčine dok ne ugleda svetlost priznanja.

Čini mi se kao da mi je laknulo, na tren –
nekuda je iščeznuo usamljenosti pipak.
Jer moja duša je romantična, a ne romantičarska, ipak.

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment