Ćutim, mislim i pokušavam da obojim prazan prostor ispod rebara. Prostor bez vitalnih organa (koji su u toku odredjenog vremenskog razmaka nebitni, svesnost da ih nema postoji, a ipak ima i otkucaja i disanja.) Duboko. Negde. Tačnije veoma ambiciozno i radoznalo pokušavam da podarim boju tišini. -Kojom bojom? pitam se. -U sivo, jer je neutralna?! … ali… ne, pogresan izbor. -I siva boja ima perje, i siva boja zvuči kao zveckanje rečnog kamenja u džepu. -Duboko. Negde. -U ponoćno plavu? -Da, da, ta boja postoji. -I, da li, jer se…
Proza: ***
