Linija (bez) kraja koja se izvukla iz tela, iz tvog odsjaja. Tačnije, nije važno da li udisaja ili izdisaja. Obavijala se oko nerava i ruku. Kroz prste i postala mekša umesto oštre i čvrste! Linija, sada bujno drvo, a bila je nežna klica. I ta ista nit, u krug povezala i oslobodila i zatvorila, maglovita lica. Žica, rastopila slobodu, ubedljivo, kao ptica. Zagrljeni identitet ne postoji više kao skica! U prostoru gde zidovi su beli, koji se na osvetljenu želju i uzdrhtalu kožu deli te/se (p)osmatram… Pogledom pokreneš, pokretom pogledaš.…
Poezija: Žica
