Proza: ***

Ćutim,
mislim i pokušavam da obojim prazan prostor ispod rebara.
Prostor bez vitalnih organa (koji su u toku odredjenog vremenskog razmaka nebitni,
svesnost da ih nema postoji, a ipak ima i otkucaja i disanja.) Duboko. Negde.
Tačnije veoma ambiciozno i radoznalo pokušavam da podarim boju tišini.
-Kojom bojom? pitam se.
-U sivo, jer je neutralna?!
… ali… ne, pogresan izbor.
-I siva boja ima perje, i siva boja zvuči kao zveckanje rečnog kamenja u džepu.
-Duboko. Negde.
-U ponoćno plavu?
-Da, da, ta boja postoji.
-I, da li, jer se tišina povezuje sa noći, kada telo sanja, miruje, diše?
-Ne, jer sanja se glasno i ne postoji tišina.
-Da li, onda u boju oksidovanog bakra ili bronze?
-Znaš, to je ona boja kojom ćute nepomični spomenici, likovi i skulpture? One figure. I ona tela.
-Ipak ne, jer su pokriveni napetošću i iščekivanjem da će u bilo kom skorijem trenutku trepnuti ili pomeriti vazduh pokretom.
A, treptaj očima (tvojim i njihovim) tišinu (ne)čini.
-Telo umakano u ulje, vodu, pigmentnu boju i ugalj na ravnoj površini, uokvireno ramom ukrašenim (…) urla, glasno izgovara i mrmlja,
i pevuši beskonačne reči.
Samo da znaš, to tišinu ne stvara.
-Eureka! Tišina se obojiti ne može. Iz dosta razloga!
-A, kako obojiti introspekciju, radoznalost i analizu?

 

Autor: Miloš Janjić

Related posts

Leave a Comment