Poezija: Krv

Dedovi, za koje sutra proliste krv?
Rukama grabiste slobodu, verujuć’ u ideale.
Sad nema nikog da ranjene drugove podigne.
Sinovi vaši ne veruju u jedinstvo.
Večeras more miriše na krv i masline.
Na krv.

Seobe opet počinju.
Paničnost glasova i bol.
Asvalt ugušen benzinom.
Al’ ko mari za jecaje kad istoriju pišu pobednici?
Ko?

Ni preplašena dečja lica ne ometaju izvršenje.
Ni njihove male ruke koje stežu roditeljske šake.
Ljudi moraju otići, takvo je naređenje.
I nikoga nije briga, znam…

Na drugoj strani poluostrva leži razoren grad.
U njemu je atavizam odavno presahnuo.
Ruševine umrljane krvlju i komadi stakla vuku se tlom.
Ruinirano je zajedništvo koje su udarnici gradili.
Dedovi, vidite li to?

Neka druga dečja lica nemo gledaju splet.
Njihove uplašene oči zarivaju se u svest.
Al’ dete k’o dete, nema mržnju za svet.

Majke ih grčevito drže, čekajuć’ usuda znak.
Male glave pritiskaju autobuska okna.
Iza njih ostaje napušten grad…

Decenije su iza ovog dana.
„Jedinstvo“ je smešna reč.
Mada, ponekad telefon zazvoni,
pa stariji krišom pričaju o slozi i slobodi.
Krišom.

Dedovi, oprostite mi što na trenutak uzdrmah vaše seni.
No, meni dosta je da u promilima merim sadržaj bilo čije krvi!
Krv je krv, ja ne vidim razliku.
Zato me i boli što je beznačjano prolivena po pločniku.

Autor: Milica Milošević

Foto-izvor: Andrej Miler „Kraljevski Marinci u patroli“; ulje na platnu

Related posts