Dedovi, za koje sutra proliste krv? Rukama grabiste slobodu, verujuć’ u ideale. Sad nema nikog da ranjene drugove podigne. Sinovi vaši ne veruju u jedinstvo. Večeras more miriše na krv i masline. Na krv. Seobe opet počinju. Paničnost glasova i bol. Asvalt ugušen benzinom. Al’ ko mari za jecaje kad istoriju pišu pobednici? Ko? Ni preplašena dečja lica ne ometaju izvršenje. Ni njihove male ruke koje stežu roditeljske šake. Ljudi moraju otići, takvo je naređenje. I nikoga nije briga, znam… Na drugoj strani poluostrva leži razoren grad. U njemu je…