Imala je bič u ruci. Udarila je od pod strasno nekoliko puta. Na podu leži lav što ga je tigrom zvala. Polomljena mu je kičma. Vire nežni komadići vate. Kao uvek visi opuštena glava. Glava lava što ga je tigrom zvala. Vidi da sam tu i krikne: „Lažu! Lažu! Nisam udarila lava. Lažu. Bio je to dan bez boja. Sve neka teška jeza, strava. Ja hodala sam dugo, dugo! I videla sam lava, lava! I rekla sam mu: „Tigru, tigru! Što moja srećna pruga spava?” I volela sam jače, jače!…
Projekat „Knjige na točkovima“ ogleda se u ideji da se književnost približi svakom pojedincu, a posebno onima kojima su životne okolnosti uskratile tu mogućnost. Ideja kao takva omogućava širenje kulturnih segmenata tamo gde su oni najmanje rasprostranjeni što bi samim tim doprinelo brojnosti uživalaca književnosti i pisane reći. Čupava Keleraba ćaskala je sa Ivanom Jovanović, predsednicom Udruženja „Remix“ o ciljevima i idejama ovog projekta, kao i o načinima na koji svako od nas može doprineti realizaciji „Knjiga na točkovima“. Reci nam nešto više o organizacionom timu vašeg projekta? …
Lomim prilepljene lepeze prve sanjive školjke samo da ugledam tu noć što je režeš našim preplanulim jastukom. Iz razbarušenih pora još se puše snovi, proleću pera, ostaju nežni tragovi: zavode se crvena i ljubičasta! zavode se vilini konjici i mašta! zanosimo se mi! Lomim prilepljene lepeze druge sanjive školjke samo da rasteram razuzdane duhove iz naše narandžaste odaje, da slušam kako šapućeš mi: „Leti, leti, leti, oseti da leti! Zar ne vidiš da crna grebe plavu?” Te smo noći slepog miša stavili pod glavu, da ušuškamo jutro, da dugo, dugo…
Ne volimo miris bolnice, asocira na smrt. Nozdrve žele da potisnu vidokrug umornog lica voljene osobe. Ne gledamo u predeo bolesnikove bolesti. To ne činimo iz kurtoazije ili straha, to činimo jer potiskujemo negativan potencijal bolničkog kreveta. I tu grešimo. Bolnice zapravo mirišu na nadu. Nada vezuje religiju i ateizam. Ona je nekada jača i od samog Boga i od samog Ništa. Samo, nada je tužna – bolest je tužna pojava. Verujem da to najbolje razumeju medicinske sestre. Zato se toliko i šminkaju, zato su neljubazne. Trude se da smrde…
– Besani čoveče, što zakle se u srebrnaste oči svoje drage, što su sive kose onoj nesrećnici što zaziva cvetanje sredom? – Eh, draga, draga, pamtiš li da si ikad od te nesrećnice bila srećnija? – Ipak, što je tako mladu napustiše boje? Zašto tako maldu? – Suncokreti, suncokreti, bole li vas tanani vratovi, moji suncokreti? – Čoveče, čoveče, sunce će nam popiti suze što prolije ih sredom. Autor: Adrijana Ranković Foto-izvor: Vinsent van Gog „Suncokreti“
Kupila je oblak, Sa sobom ga vukla da se sakrije od sunca. Na njemu živi dečak I jede ga kao šećernu vunu. Neko bi rekao propala investicija, Neko drugi – Hvala Bogu. Dečak buši oblak ponegde. Voli kada zemlja ima šare ko u krave. Ona na to vikne – Prokleta štetočino! I ispusti oblak žaleći kao za krdom šarenih balona. Dečak tad spusti merdevine. Ona pomisli – Nisu to pokretne stepenice Pa da idu samo gore ili samo dole I pođe. Neko kaže nije mogla da se popne, Neko kaže…
u milionima gradova ljudi skrivaju pogled od sunca i nose naočare kao da je sunce najstrašnija stvar a opet svako od tih slabića je predodređen za nesto da je moj bog odraz mog lica dok gledam u kašiku mornari bi mi svilenim maramama mahali gejše bi mi ljubav nudile žonglirao bih meteore i jeo željezo a tebe bih zaboravio pre nego što sam te upoznao govorio bih ti da si glupa da me ostaviš na miru i da prezirem miris ruzmarina ali moj bog nije odraz mog lica dok gledam…
Na kocke reži livade Pa ih spakuj u kutije Kutije ređaj na police Nebo složi u fenjere Fenjere ćemo u staro gvožđe Zvezde u korpicu za štipaljke Snove u teglice za začine Lovorov venac u pasulj Da baš ne jedemo bljutavo Nek uvek bude sređeno Kao kad gosti dolaze Autor: Adrijana Ranković Foto-izvor: www.wallpaperup.com
kada neko umre pomislimo neka ide po redu a kada se red ne ispoštuje malo toga ima da se kaže na našoj sahrani jedan će muškarac podici kažiprst i reći dosta sa pričama o redu za mene red ne važi nemam red jer sam sterilan dobro je da svaka reka ima svoje ime jer drugačije ne bismo znali na čijim obalama smo se dodirivali i pravili taj red već par godina ne možemo ali meni se i dalje diže kad pomislim na te obale živiš u postelji bolesna pružam ti…
Doći ću sva u crnom na visokim štiklama. Držaću za šapu svog plišanog lava. Na nas će pasti svetlost. Gledaću kako je upijaju daske. U sjajnom krugu lav i ja. Tada ću vam pričati priču Koju više ne osećam, Ali ću se, možda, zaplakati. Ta priča će nekog usrećiti I uništiti mu život bar na kratko. Dozivaće me. Reći ću kako mi u snovima nikada ne odgovaraju oni kojih nema. Primetiću da je verovatno na javi drugačije. Onda ću ti pričati kako je neko U stakleni kovčeg Položio moju detelinu…
Destruktivne refleksije masakriraju ganglije tvog Grada, bez razloga. Hladnoća se uvlači u samu srž porte. Nad gradskim zidinama sprovedena je opsada. Zamišljaš kako horde nasilno bacaju tvoje telo sa najviše kule zamka. Takva misao prožima svačiji Grad, ponekad. Ali ti si odviše napet, odviše uplašen da bi uočio ordinarnost. Pridaješ previše značaja jer sumnjaš u racionalizaciju. Svestan si da ne želiš biti opsadnički rob, a još manje podanik njihovog delanja, jer iskonski osećaš impuls gradskog vitalizma. Pa ipak, sumnja poput talasa zapljuskuje sve ono dobro. Ali: zaboravljaš predistoriju sopstvenog Grada.…
