RECENZIJA knjige „Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije“
Knjiga Dragana Uzelca Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije predstavlja istovremeno portret jednog izuzetnog autora, zapis o jednom vremenu i svojevrsnu hroniku kulturnog i duhovnog prostora u kojem je nastala Azra. Pred čitaocem nije klasična biografija zasnovana samo na hronologiji događaja, podacima i diskografskim činjenicama. Uzelac gradi znatno širu sliku: životni i umetnički put Branimira Štulića povezuje sa atmosferom epohe, društvenim lomovima, urbanim senzibilitetom i specifičnom snagom rokenrola da govori o stvarnosti onda kada zvanični jezici postaju nedovoljni ili neiskreni.
U središtu knjige nalazi se, naravno, Branimir Johnny Štulić – pesnik, muzičar, buntovnik, osobenjak i predvodnik Azre, ali još više autor čije su pesme postale način prepoznavanja čitavog jednog generacijskog iskustva. Uzelac ga ne posmatra izdvojeno od vremena u kojem je stvarao. Naprotiv, njegovu pojavu i poetiku smešta u društveni i kulturni kontekst kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kada novi talas donosi novu energiju, jezik i potrebu za neposrednijim suočavanjem sa stvarnošću. Štulićev glas u takvom okruženju postaje glas nepristajanja: na licemerje, malograđanštinu, ideološke obrasce, konformizam i unapred zadate istine.
Jedna od najvećih vrednosti ove knjige jeste u tome što Uzelac uspeva da prikaže povezanost Štulićeve poetike sa životom grada. U njegovim stihovima ulica nije samo scenografija. Ona je prostor susreta, ljubavi, samoće, pobune, poraza, ironije i svakodnevne borbe. Njome prolaze marginalci, studenti, radnici, izgubljeni idealisti, žene koje postaju junakinje pesama, ljudi iz kafana i sa gradskih pločnika – čitava galerija likova jednog vremena. Jezik ulice, sleng i kolokvijalni izraz kod Štulića dobijaju poetsku snagu i postaju sredstvo kojim se istovremeno mogu izraziti i nežnost i bes, i ljubavna čežnja i društvena kritika.
Uzelac pažljivo prati razvoj Azre i Štulićevog autorskog izraza, od ranih lutanja i stvaranja benda do perioda u kojem nastaju albumi koji će obeležiti jugoslovensku rok kulturu. Posebnu pažnju posvećuje albumima Sunčana strana ulice i Filigranski pločnici, kao i koncertnoj energiji albuma Ravno do dna. Međutim, njegovo pisanje nije svedeno na nabrajanje pesama, datuma i postava benda. Albumi su za autora polazišta za čitanje jednog vremena. On ih posmatra kao zaokružene umetničke celine u kojima se smenjuju politička provokacija, društvena ironija, egzistencijalna nelagodnost, gradski spleen i izuzetno snažna ljubavna lirika.
Poseban kvalitet rukopisa predstavlja poglavlje posvećeno poetici Branimira Štulića. Upravo tu knjiga najjasnije izlazi iz okvira biografsko-muzičkog zapisa i približava se književnom eseju. Uzelac u Štulićevim pesmama prepoznaje kritički, egzistencijalni i izrazito urbani senzibilitet, ali i snažnu potrebu za slobodom kao jednom od temeljnih ideja njegovog stvaralaštva. Štulićev lirski subjekt nije pasivni posmatrač. On se svađa sa svetom, osporava ga, podsmeva mu se, pati zbog njega, zaljubljuje se u njemu i neprestano pokušava da sačuva sopstvenu individualnost.
Važno je i to što autor ne odvaja društveno angažovanog Štulića od Štulića lirika. Iza slike beskompromisnog buntovnika otkriva se pesnik velike emotivne osetljivosti. Ljubavne pesme, gradske slike, melanholija, razočaranje i nežnost stoje ravnopravno uz politički angažovane stihove. Upravo ta unutrašnja suprotnost – između potrebe za bliskošću i potrebe za bekstvom, između vere u promenu i duboke rezignacije, između romantičara i pobunjenika – čini Štulićevu umetničku ličnost složenijom od pojednostavljenog mita o rok zvezdi.
Uzelčev pristup je izrazito ličan i esejistički. Autor ne skriva sopstvenu fascinaciju predmetom o kojem piše, niti pokušava da stvori privid hladne distance. Međutim, upravo to knjizi daje posebnu energiju. O Štuliću i Azri piše neko kome ta muzika nije samo predmet proučavanja već deo ličnog i generacijskog iskustva. Zbog toga se kroz rukopis prepliću analiza, sećanje, dokument, citati, svedočenja i autorski komentar. Takav postupak čitaocu omogućava da Štulića sagleda iz više uglova – kao muzičara i pesnika, ali i kao kulturni fenomen koji je odavno prevazišao vreme prvobitnog nastanka svojih pesama.
Naslov Glas jedne generacije zato se pokazuje kao precizan ključ za razumevanje knjige. Taj glas, međutim, nije važan samo kao nostalgični znak jedne prošle mladosti. Mnoga pitanja koja se otvaraju kroz Štulićeve stihove – pitanje lične slobode, odnosa pojedinca i sistema, manipulacije, društvenog licemerja, otuđenja, konformizma i potrebe da čovek sačuva vlastito „ja“ – ostaju prepoznatljiva i u drugačijem istorijskom trenutku. U tome se nalazi jedan od razloga trajnosti njegovog dela.
Knjiga Dragana Uzelca nije samo knjiga za poštovaoce Azre niti samo za one koji su osamdesete godine doživeli kao deo vlastite mladosti. Ona može biti zanimljiva svakome ko želi da razume zašto rokenrol u jednom trenutku nije predstavljao samo muzički žanr, već prostor slobode, društvene kritike, poezije i stvaranja identiteta. Istovremeno, ona podseća da umetnička dela koja nastanu iz istinske potrebe da se govori sopstvenim glasom često nadžive okolnosti iz kojih su potekla.
Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije Dragana Uzelca zato predstavlja vredan doprinos čuvanju sećanja na jedno značajno poglavlje naše rok kulture, ali i pokušaj da se Štulićevo stvaralaštvo sagleda izvan granica muzike – kao poetski, društveni i kulturni fenomen. Pred nama je knjiga napisana sa znanjem, strašću i vidljivim poštovanjem prema umetniku o kojem govori, knjiga koja ne pokušava da zatvori priču o Johnnyju Štuliću, već da je ponovo otvori pred čitaocem i podstakne ga da se vrati njegovim pesmama. A možda je upravo to najbolji način da se o jednom umetniku ponovo govori – tako što ćemo iznova čuti njegov glas.
RECENZIJA knjige „Kurt Cobain – Nešto na putu“
Postoji neobičan paradoks u priči o Kurtu Kobejnu: čovek koji je jednoj epohi dao zvuk buke, distorzije i pobune ostao je jednako snažno upamćen po tišini, ranjivosti i gotovo ogoljenoj nežnosti svojih pesama. Upravo u tom rascepu – između eksplozije i povlačenja, između potrebe da bude saslušan i želje da nestane iz vidokruga sveta – Dragan Uzelac pronalazi središte svoje knjige Kurt Cobain – Nešto na putu.
Naslov nije samo prepoznatljiva referenca na jednu od Nirvaninih najintimnijih pesama. „Nešto na putu“ postaje dobra metafora čitavog Kobejnovog života. Uvek kao da je nešto stajalo između njega i mogućnosti mirnog pripadanja: porodici, provinciji iz koje je potekao, muzičkoj industriji, sopstvenoj slavi, publici, pa naposletku i samom sebi. Uzelac upravo tim tragom vodi čitaoca, ne pokušavajući da od Kobejna načini skladnu i lako objašnjivu ličnost. Naprotiv, knjiga pokazuje da je njegova umetnička privlačnost velikim delom počivala na neskladu.
Uzelčev postupak nije enciklopedijski. Njega ne zanima samo odgovor na pitanje šta se i kada dogodilo. Biografske činjenice, istorija Nirvane, nastanak albuma, sećanja savremenika, Kobejnove izjave i stihovi pesama neprestano se smenjuju sa autorovim komentarima. Tako nastaje tekst izrazito montažne strukture, nalik dokumentarnom filmu čiji ritam određuje muzika. Čitalac čas ulazi u sumorni pejzaž Aberdina, čas u klupsku i alternativnu scenu Sijetla, zatim u studio, na koncert, u unutrašnjost neke pesme, da bi se ponovo vratio čoveku iza mita.
Važna linija knjige jeste priča o sudaru autentičnosti i uspeha. Nirvana je nastala iz kulture koja je nepoverenje prema komercijalnom uspehu gotovo pretvorila u moralni stav, a zatim je upravo taj bend postao globalni fenomen. Uzelac dobro prepoznaje koliko je taj obrt važan za razumevanje Kobejna. Put od sirovog Bleacha do planetarnog uspeha Neverminda, a potom do namerno neuglađenijeg, tvrđeg i intimnijeg In Utera, nije prikazan samo kao diskografski razvoj. To je istovremeno put čoveka koji je dobio ono za čim je nekada žudeo, da bi potom otkrio da mu upravo ostvareni san stvara novu vrstu teskobe. U rukopisu se In Utero zato posmatra kao povratak izvornijem, pankerskom senzibilitetu i kao album u kojem se sukobljavaju agresivnost, melanholija, intimnost i odnos prema slavi.
Posebno uspešna jeste odluka da se značajan prostor posveti pesmama. Kobejn je isuviše često svođen na biografsku legendu: na plavu kosu, pocepani džemper, heroin, generaciju X, preranu smrt i čuvenu dvadeset sedmu godinu. Takva slika lako potisne ono najvažnije – pesme. Uzelac vraća težište upravo njima.
U tom delu knjige About a Girl, Lithium, Polly, Something in the Way, Heart-Shaped Box, Dumb, All Apologies i druge numere postaju male zasebne priče. Autor traži veze između biografskog iskustva, slike, stiha i zvuka, ali istovremeno pokazuje jednu važnu osobinu Kobejnovog pisanja: prividnu jednostavnost iza koje se često nalazi znatno složenija emocionalna struktura. Njegov tekst može biti grub i nežan u razmaku od nekoliko stihova, ironičan i ispovedan, lucidan i namerno nejasan. Upravo ta nestabilnost značenja omogućila je milionima slušalaca da u istim pesmama pronađu različita iskustva.
Uzelac posebno dobro oseća Kobejnovu melodičnost. Ispod buke i abrazivnosti Nirvane uvek je postojao izuzetno snažan osećaj za pop pesmu. Zato poređenja i veze sa Bitlsima, kao i Kobejnova ljubav prema melodiji koja se u rukopisu više puta naglašava, nisu usputni detalji. Oni objašnjavaju zbog čega je Nirvana mogla istovremeno pripadati alternativnom podzemlju i postati muzika miliona. Kobejn je umeo da spoji ono što je naizgled nespojivo: pankersku neposlušnost i gotovo klasičnu pop melodiju, ružno i lepo, neprijatno i zavodljivo.
U tom smislu, poglavlje o MTV Unplugged in New York ima naročito mesto. Uzelac taj nastup ne tretira kao još jedan koncertni zapis, već gotovo kao komornu verziju svega što je Nirvana bila. Kada se uklone zidovi distorzije i buka električnih gitara, ostaju glas, pesma i njena unutrašnja građa. Autor upravo zato u tom koncertu prepoznaje jedno od ključnih mesta Kobejnovog umetničkog nasleđa, trenutak u kojem muzika dobija gotovo opraštajnu atmosferu. U završnim interpretacijama obrada i Nirvaninih pesama postaje jasno koliko je Kobejn bio više od ikone grandža: bio je izuzetno sugestivan interpretator sposoban da tuđoj pesmi promeni emocionalno težište i učini je gotovo sopstvenom.
Završna celina knjige nužno ulazi u najmračniji deo priče. Uzelac predstavlja okolnosti poslednjih meseci Kobejnovog života, različita tumačenja i kontroverze koje su se vremenom razvile oko njegove smrti. Rukopis ne može, niti bi trebalo, da razreši misteriju koju decenijama hrane mediji, biografi i popularna kultura; važnije je što se iza svih tih pitanja ponovo pojavljuje tragedija stvarnog čoveka čiji je život završen sa svega dvadeset sedam godina. I sam završetak knjige vraća čitaoca njegovom umetničkom nasleđu, a ne samo senzacionalizmu smrti.
Upravo je u tome jedna od vrednosti Uzelčeve knjige. On piše iz pozicije čoveka koji ovu muziku ne posmatra spolja. U tekstu postoji lični odnos prema rokenrolu, jasna naklonost prema autsajderima, pobunjenicima i umetnicima koji odbijaju da se sasvim prilagode. Ta subjektivnost nije prikrivena i zato knjiga nema hladnoću akademske studije. Ona je bliža rokenrol eseju, biografskoj prozi i autorskom omažu, ali je istovremeno bogata podacima, citatima, svedočenjima i analizama pojedinačnih pesama.
Kurt Cobain – Nešto na putu zbog toga se može čitati na nekoliko nivoa: kao priča o jednom muzičaru, kao istorija kratkog ali izuzetno intenzivnog života Nirvane, kao podsećanje na poslednju veliku eksploziju gitarske alternativne kulture devedesetih, ali i kao knjiga o ceni nepripadanja.
Kobejn je želeo slobodu koju uspeh nije umeo da mu pruži. Želeo je da njegove pesme stignu do ljudi, a istovremeno je zazirao od sveta koji ih je pretvarao u proizvod. Želeo je pripadanje i bežao od njega. Umeo je da iz bola napravi melodiju koju će pevati milioni, a da pritom ostane čovek koji se među tim milionima osećao kao autsajder.
Zbog toga se, nakon poslednje stranice Uzelčeve knjige, naslov ponovo vraća čitaocu sa nešto drugačijim značenjem. Nešto je zaista čitavog života bilo na Kobejnovom putu. Ali upravo iz tog otpora, iz tog stalnog trenja između njega i sveta, nastale su pesme zbog kojih Kurt Kobejn nije ostao samo simbol jedne izgubljene generacije, već jedan od najprepoznatljivijih i najranjivijih glasova rokenrola kraja dvadesetog veka.
Autor: Dr Milutin Đuričković
DRAGAN UZELAC – autorska biografija
Dragan Uzelac, rođen je 1968. u Apatinu, Vojvodina, gde i danas živi i stvara. Saradnik je mnoštva net magazina, portala i časopisa za umetnost i kulturu, posvećenik koji isključivo prati vlastite snove, intuiciju, put… Autor je nekolicine knjiga iz oblasti publicistike, esejistike i popularne kulture (pre svega istoriografije rock and rolla & filma), koje su štampane u izdanju sledećih izdavača: KVAKA, Velika Gorica, Hrvatska, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, Lotina, Beograd i Centar za kulturu „Vračar“, Beograd.
Autor je sledećih knjiga: The Beatles, povijest rock glazbe(2021.), Priča o bluesu(2021.), Scream of the butterfly – 50 godina od smrti Jima Morrisona(2021.), Priča o severnoameričkim Indijancima – Tamo gde smo prevareni(2022.), Charles Bukowski – Go all the way(2022.), John Lennon – You may say i’m a dreamer(2022.), George Harrison(Here comes the sun) – John Lennon(Revolucija Johna Lennona)(2022.), Jim Morrison – Veran svom duhu(2023.), Pink Floyd – Psihodelična kosmička odiseja(2023.), Bitlsi, bend koji je promenio sve(t)(2023.),Večna svetlost, portreti filmskih režisera(2024.), Peter Green & Fleetwood Mac – Samo blues(2024.), Wim Wenders – Maestro vizuelne poezije(2025.), Poetski svet rock and rolla:pesme koje su menjale sve(s)t(2025.), Priča o severnoameričkim Indijancima – Narod Velikog Duha (2026.), The Velvet underground – Mračne priče iz baršunastog podzemlja (2026.), The Beatles – White album (2026.), The Doors – LA Woman (2026.),Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije (2026.) i Kurt Cobain – Nešto na putu (2026.).
Ljubitelj je pisane reči, rock and roll muzike, nezavisnog filma i undergrounda. Bibliofil. Bitnik u srcu, bluzer u duši, sklon romantičarskom sanjarenju na javi u svetu apsurda. Melanholik, buntovnik s razlogom, dobri duh nekadašnje Prerije, veliki poštovac dela Charlesa Bukowskog, Alberta Camusa, Hermanna Hessea, Danila Harmsa, Jamesa Joycea, Knuta Hamsuna i Arthura Schopenhauera, pre svih. Izrastao iz duha divljine šezdesetih, pod neizmernim uticajem Jima Morrisona i Johna Lennona. Svoje spisateljsko i duhovno izvorište pronašao je u knjigama Mali Princ, Svet kao volja i predstava, Let iznad kukavičjeg gnezda, Stranac, Uliks i Stepski vuk.
