Žena stoji na kapiji i gleda sprovod. Steže ogradu – umro je neko mlad. Devojka čeka autobus. Potreban joj je tuš da spere mamurluk i lake poljupce. Kroz opori vazduh čuje mimohod. Seća se svoga oca – umro je neko mlad. Majka u pekari kupuje zemičke za sina. Dugo su ga čekali, a nema ni godinu dana kako je prohodao. Prolaze ljudi u crnini. Ne poznaje ožalošćena lica, ali bi najradije da pljune zemičke, baci ih i vrisne. Autor: Milica Milošević
Hodao sam bos po žičanom putu bježao od samog sebe ali i sustava gazili su me moćnici i onako izgažen morao sam hodati gradom punim sustavno podređenih ljudi grohotni smijeh bivao je sve jači podmukli pogledi sjekli su mi noge a tišina između prolaznika i mene kidala mi je dušu i što ću, skinuo sam sve prljavo sa sebe obukao savršeno skrojeno odijelo i iznajmljeni kaput (ali uopće nisam osjećao težinu iznajmljenosti, dapače, osjećao sam se tako sretno u njemu, kao da si pripadamo) no, odjevnu kombinaciju učinio sam neobičnim…
PRINCIPOM PROTIV GRABEŽA Je li tebi grabež princip, a tebi princip grabež? Miodrag Ibrovac (prilikom susreta sa Gavrilom Principom i Trifkom Grabežom) – Šta će biti sa studentima koji studiraju po Bolonjskom procesu, a nisu završili u roku od četiri godine, hoće li imati prava na apsolventski staž? – Apsolventski staž je nešto što Bolonjska deklaracija ne poznaje – bio je izričit rektor. – I molim vas, to sada nije tema, ovde su naši najbolji studenti, treba sa njima da razgovarate, a večitim studentima sam već rekao šta sam…
Ujutru u tri i četrdeset sedam čini se da znaš ko si čini se da čak i kada umeš da brojiš zvezde umeš i da ih izgubiš dešava se da u tri i četrdeset sedam pomisliš da je život jedno veliko odustajanje od želja od strahova od ljudi od očekivanja dešava se da odustaneš od odustajanja ali već naučiš da gubiš pa ti to ne deluje onako kako je delovalo kada si ulovljen u sebe skrivao emocije da se sakriješ igrao život da te izigra puštao ono što je na…
Uvijek sam željela da postanem slikarka, ali me nikada nisu uspjeli naučiti da ne crtam svuda osim na papiru, koji mi je obično stajao ispred nosa. Pa zamislite izložbu punu crteža na pijesku i kamenju, na neurađenim domaćim zadacima, na telefonskim računima… Na svemu čega sam se jednog trena dotakla, a šta me nije dotaklo. Zamislite kritike u novinama šokiranih ozbiljnih količinom djetinjstva i razapetom kožom koja miriše na vjetar. Tek tako, uokvirenu, bi je osjetili, kao da nikad nisu ni zagrlili. A opet, svi bi u njoj vidjeli samo…
TITANOMAHIJA Tvoj otac je Hron zato misliš da imaš sve vreme ovog sveta u plamenu on je titan doživotni računovođa ima ego sve do Mjanmara ti si za njega nevažan tek slučajan ili podskup ejakulata koga ne čine elementi izabirani iz mokraćne cevi ili mehura zagledan u bledo ispisane brojke oseća na sebi so Tučepi i Makarske užeglih maslina i golotinje mladih Nemica koje je prvi put video tu na živo ne na RTL cvaj ili nekom drugom švapskom kanalu znaš da je Mjanmar ili Burma kako ga i danas…
SATI Zaglušuje me tišina ove sobe. Istina, soba liči na sve one iz drugih pesama, ali ne može biti ista, jer koja je soba imala nokte sa narandzastim lakom koji su hteli da se unesu u tvoju kosu na potiljku i da ti ispričaju šta su sve dodirnuli ovih dana a nisu dodirnuli ništa. Koja je soba videla koliko je bled mesec kada ga sam posmatraš sa prozora. Reci mi koliko smo sati udaljeni, pretvarajući to u kilometre, i reći ću ti koliko smo kilometara udaljeni pretvarajući to u sate.…
Umoči stopalo u plićak svetlosti i prisloni oslonac na istopljeni kamem. Uklopljavanje i kratkoročna smrt na kauču, vezani prsti. Neću, obećao sam, da koristim ove reči što imam i znam, koje sam sažvakao i repetirao 100 puta, Požutele kao knjige, već neke nove upakovane u celofane, izvučene pincetom iz slojeva listova, ako artefakati. Jer neću o tebi da pišem rečenim, već ne rečenim, novim. I u aseptičnim uslovima da stavaram neki organizam za tebe koji živi po principu osmoze i nekom drugom metaboličkom procesu. Rasut kao pigment i topljen otiscima…
Ni najlepši ram ne može da ulepša sliku Ako je slika grozna Zapitaš li se ikada Gde to odlazi noć? Gde nestaje sivilo? Gde odlaze tmurni oblaci Vesnici smakosvetnih oluja Gde su alosni vetrovi Koji čupaju krovove i drveće Sve te pojave koje prkose lepoti i svetlu Nisu daleko i tu su U kućama U sobama U ljudima Kad god sam te zvao da prošetamo Ti si uvek nalazila nekakve izgovore Uvek si imala preča posla Uvek ti je više prijalo društvo nekoga Ko će samo da te iskoristi i…
Ukrstili su se neki čudni zimski meseci sa prekrajcima letnjih zakasnili su i dva minuta mi krate život uvek unapred sa glavom na dole sa rukama u hladnoj vodi sa glavom iza zida zato što sam raspoložena da slušam istu pesmu hiljadu puta i hiljadu puta iznova sve njene tišine najbolje opisuju moje jersam spremna da ućutim sve tvrđave u mojoj samo na tren pa iznova da odslušam kretnju brojeva na telefonu koji sam broji svoje vreme dva minuta sam manja i nikad ih neću vratiti. Autor: Ivana Pantelić
Za sve moje prijatelje od kojih sam udaljena prostorno Dobre vesti stižu iz svetskih laboratorija Vreme i prostor ne postoje Sve češće slušam Vreme i prostor ne postoje Ruke i lica koja mi nedostaju ne postoje Naše zajedničke priče i vragolije nema ih Bog? Velika prevara Koju su mnogi umetnici podgrevali U nedostatku današnjih saznanja Ni stari Vrag neće se vratiti iz kazana U koji je proteran da se krčka Možda nema ni nas na kugli zemaljskoj Ne znam Samo užasan osećaj praznine Oko kojeg se vrte naši mejlovi Naše…
