Ti, koga ne znam gde da nađem, gde skrio si se pod okriljem neba, u koj još nemirni suton da zađem, ja tražim, al’ mog anđela nema… Što nisam ptica da se vinem u nebesa kroz oblake i oluje preletela bih na krilima vetra da još jednom nađem te, moj anđele koga nema… Al’ dođe dan i ti od mene ode dok rušili su se stubovi neba, meni okovi tame, tebi krila slobode moj anđele koga nema… Tad uz pratnju serafima svirala je tvoja violina i kidali su se oblaci…
Danas moraš dvaput da mi ponoviš sve. Možda je bolje i da ne opštiš sa mnom uopšte. Ovde je rasterećujuće lepo, ako saznam gde sam, javim ti gde je. Usput možeš uvek da svratiš do reke. Ovih dana vetar se igra Sa mojom kosom, ulazi i u moju glavu i prevrće moje misli, nastavlja dalje i duva celim mojim bićem. Žuto drveće se ogleda u Tamišu. Feniks, okrnjeno srce i velika polja, Na nebu sakrili su se u oblake. “Stolen dance” u pozadini Četiri galeba izvode performans iznad reke, Sunce…
POGOVOR NAKON SVEGA Mnogo pre svoje dijagnoze M.Z. je vikao NE pušim NE pijem NE kockam se Ne jurim ženske hvaleći svoj poetski asketizam crvenim tragom neumorno mučio je sebe i druge ali zato imam čir na želudcu to je pravi pakao mnogo pre predgovora i doktora duše pune pirita boje korozije strog prema rečima i formi škrt na pohvale i hrabrom glasu brknuo je duboko unutra izneverivši sebe i druge CRVENI PEVAC LETI KA PANjU Smorila su nas sva ta očekivanja u danima za koje smo mislili da dolaze…
Tišinom vezane dvije niti beskrajnosti i bezvremenosti otkrivaju mi sve što želim ali i ono što bih trebala znati vučem staklene sjene za sobom ne znajući što me čeka u prikrajku skrovišta snenoga u onom gdje se najveća ali i najjača magija događa – ljubavna bludna bolna ne okolišam niti sumnjam jer nemam u što nitko više ne želi staklene sjene (možda jer nisu kadri ni suočiti se sa vlastitima a kamoli sa ostalima) žalostivo otvaram i zatvaram vrata za sobom u korak s tišinom i istinom idem a ono…
NIJE MRTAV Grafiti na napuštenim fabrikama posmatraju nas okom napuštene ljubavi Deca mašu male ručice opisuju polukrug Trag automobilskih točkova ostavlja misao u prašini Zelenilo ćuti teškim uzdahom Stigle su najnovije vesti Slika koja govori sve jezike i vredi više od dve suze Put se odvija poput tepiha izjedenog moljcima Pogled put čipkanog neba otkriva mukotrpan rad Tvorca Kuda usmeriti dvogled kad sve izgleda jednako daleko: fudbalski klubovi heroji pravda za ovoga nepravda za sve ostale i nevidljivi post skriptum Punk is not dead CENZURA Svakog jutra svakog jutra čitamo…
Ti ne mozes da pričaš, ja ne mogu da verujem. Simuliram plač jer urlici prodiru duboko u tkivo jastuka. Ma, gladovaću toliko dugo da ću postati tanak toliko kao štapići svetla što nas ujutru češu. Brojaćeš mi ugljenisana rebra a, ja ću da kašljem balone. I maziti mi ogrebotinu sna na naličju ledja. Zgužvati moj kikot ispod kreveta. Iščupaj lukovicu zvončića iz mog uha, i ugasi lampu nad glavom, jer – šta će mi svetlo? Autor: Miloš Janjić
Tu gde smo se razdvojili gde smo kosti zaboravili i ostavili pevač hrapavog glasa peva za izgubljenom pesmom i devet života pesmom koju sam izgubila dok sam izgubljeno sedela sa izgubljenim mislima u džepu očekivala sam odgovor crvenog vazduha vazdusi su nestali vazdusi su se prekrojili u ono što smo ostavili neizrečenim u ono što smo pustili da umre izgubljena pesma nestaje u valovima vuku se samo dve ljubičaste zvezde iz rata bez ruku i nogu očekivala sam odgovor on se zaledio i tu gde su naše kosti izgorele postao…
INSPIRACIJA Dokolica je nestala glava ti je teška kaiševima stihova zategnuta suha mamurna gotovo nikakva kaša reči u kojoj se davi strepnja nesanica te guši više nego sav dim bešćašća znojavi glasnici jure do stegnute šake prstiju javljaju da se dohvate oruđa penkala ili tastature da zgrabe telefon napad je blizu poput ratnih bubnjeva počinje tipkanje po sobnom smogu nesanica i moje zdravlje dobijaju svoj deo plena PLAVA SOBA Po tepihu išaranim zanimljivim arabeskama i smeđim rešetkama prosute su mrve mokre zemlje po sintetičkoj postelji iscrtanoj znojem udubljenjima vrelog tela…
S kože mrtvaca sastrugala sam sve što se može sastrugati i nije mi smetao vonj koji je pružao (moguće da ga je smatrao zaštitnim nevidljivim slojem) ne pazeći na uljeze koji bi se mogli prikrasti i uhvatiti me na (zlo)djelu tražila sam davno urađenu tetovažu – znak da je boravio tamo gdje sam radila samo sam htjela uvjeriti oči u postojanje čovjeka s žutom kabanicom i očajnički velikom količinom nedostajanja htjenja, želja bez skrivenih a kamoli otkrivenih mogućnosti i uvjerih ih tako ushićena natočih si pozamašnu količinu vina u čašu…
Grlo zakopčaj na poslednje dugme. Zavrni rukave na ćebetu, i potuci se sa jastukom. U šerpu ubaci malo groždja, stranice neke knjige, i ispod kreveta onaj moj kez i buđave brige. Nek baci ključ Ispred brave nema nikog Pa promešaj I pomešaj kartu za pozoriste sa peronskom kartom. I džedži pola noći, a celo jutro uspavaj. Umotaj u šal prvo „izvini što kasnim“ i naparfemiši dlanove, tremom Duni glasno svoj glas U horizont koji aplaudira i ponegde kaplje (i ne samo tad.) Autor: Miloš Janjić
TADA Kad ode: ostaće smisao na froncle Istine u ritama Između voza i nadvožnjaka Neće biti ljubavi Svet će prerano ostariti: kad ode Predmeti će životariti U tremoru će svet izgledati lelujav Staklo će mrzeti svoje okvire Ja ću se okretati svakog časa sigurna da sam nešto zaboravila luda i bolesna Opet ću se nasmejati sebi kad ne budem mogla da ga nađem kad ne budem znala gde da tražim GRADSKA GNEZDA U ambarskim ćoškovima još svijaju gnezda U ćoškovima gradskim više mesta nema Tek izlegla deca već postaju ljudi…
