Poezija: Ne kao pitanje

Ne mogu svi biti nežna ruka glas koji te grli, iskidane stranice u kičmi knjige ipak te pitaju kako si, inače mada spavaš i to nisu klice što bude znaš da te ne održava misao o nedelji probudićeš se ako otkriješ da je poštar namerno zakasnio i da više nije bitno ko koga čeka jer istok nije dovoljno istok dok ne shvatiš najviše je polarni medved svetlo na ekranu kada ga isključiš i znaš ipak je tu zar si se ikada i pitao. Autorka: Ivana Pantelić

Vatra za snove

Ne, to nikada nisu bili obični snovi. Kada nestanete između dve stolice okupani notama. To nisu obični snovi. Zvukovi se rasprostiru od napregnutosti svih čula do zadržavanja daha i podižu daleko, daleko do tavanice, tamo negde postaju oblik. Emocija. Pod dirigentskom palicom sakriva se jedan od oblika i igra se siluetom maestralnog pokreta. Nestaje pod elegantnom cipelom violinistkinje, postaje u čipkastom naboru uzdaha, otkriva se iza drvenih vrata, unutra, daleko unutra, u srcu. Vrata se zalupe i ponovo otvore i između dvaju koraka ugleda se poraslo sećanje, ugleda se veliko…

Proza: Žmurke s Malim princem

Postoji nešto sa tim žmurkama. Nešto što je neuhvatljivo i neshvatljivo. Jedan Mali princ pripitomio je ružu na asteroidu. Ona je posebna. Zašto je posebna? Zato što je pripitomljena, naravno. Kako misliš da pripitomiš nekog, pa da ga zaboraviš? Teško. Nešto poput rasklimatanih malih planeta razbacanih po kosmosu po kojima Mali princ traži odgovore na svoja pitanja koja nikad ne zaboravlja. Tako. Nekako tako danas zurim u sunce. Da li će se za milimetar pomeriti kada zaustavim vreme, pitam sebe sa druge strane galaksije. Teško. Mali princ je simbol detinjstva.…

Poezija: Svet na tufne

Vidimo na tufne svet na tufne po autobusu nosu i šakama po lišću kosi i vazduhu ljubimo vazduh i vazduh i tufne nas vole hodajućim leptirima govorimo da lete i s njima gledamo bare u oblacima i šetamo s drvećem pod ruku i lepimo prste na šarenu žvaku i balon kad nam odleti balon jer nema više helijuma ležimo na klupi naglavačke nosem u ravnice se utapamo reke budemo tufne plivamo vrtimo vrtimo dok ne poletimo pa kome do poda i poda i zemlje ostane da sačuva i jednu majušnu…

Poezija: Tri i četrdeset sedam

Ujutru u tri i četrdeset sedam čini se da znaš ko si čini se da čak i kada umeš da brojiš zvezde umeš i da ih izgubiš dešava se da u tri i četrdeset sedam pomisliš da je život jedno veliko odustajanje od želja od strahova od ljudi od očekivanja dešava se da odustaneš od odustajanja ali već naučiš da gubiš pa ti to ne deluje onako kako je delovalo kada si ulovljen u sebe skrivao emocije da se sakriješ igrao život da te izigra puštao ono što je na…

Poezija: Neke note uvek kasne

Ukrstili su se neki čudni zimski meseci sa prekrajcima letnjih zakasnili su i dva minuta mi krate život uvek unapred sa glavom na dole sa rukama u hladnoj vodi sa glavom iza zida zato što sam raspoložena da slušam istu pesmu hiljadu puta i hiljadu puta iznova sve njene tišine najbolje opisuju moje jersam spremna da ućutim sve tvrđave u mojoj samo na tren pa iznova da odslušam kretnju brojeva na telefonu koji sam broji svoje vreme dva minuta sam manja i nikad ih neću vratiti. Autor: Ivana Pantelić

Poezija: Devet života

Tu gde smo se razdvojili gde smo kosti zaboravili i ostavili pevač hrapavog glasa peva za izgubljenom pesmom i devet života pesmom koju sam izgubila dok sam izgubljeno sedela sa izgubljenim mislima u džepu očekivala sam odgovor crvenog vazduha vazdusi su nestali vazdusi su se prekrojili u ono što smo ostavili neizrečenim u ono što smo pustili da umre izgubljena pesma nestaje u valovima vuku se samo dve ljubičaste zvezde iz rata bez ruku i nogu očekivala sam odgovor on se zaledio i tu gde su naše kosti izgorele postao…