PRINCIPOM PROTIV GRABEŽA
Je li tebi grabež princip,
a tebi princip grabež?
Miodrag Ibrovac
(prilikom susreta sa Gavrilom Principom i Trifkom Grabežom)
– Šta će biti sa studentima koji studiraju po Bolonjskom procesu, a nisu završili u roku od četiri godine, hoće li imati prava na apsolventski staž?
– Apsolventski staž je nešto što Bolonjska deklaracija ne poznaje – bio je izričit rektor. – I molim vas, to sada nije tema, ovde su naši najbolji studenti, treba sa njima da razgovarate, a večitim studentima sam već rekao šta sam imao.
– Da li to znači da će oni morati da plaćaju produžetak apsolventskog staža kao da su obnovili godinu?
– Nemam komentar.
– Kako to da se tek sada, u oktobru, donose odluke…
– Ja sam fakultet završio za tri godine i ne vidim nijedan dobar razlog zbog kojeg večiti studenti traže neke produžetke.
– Ali ne radi se o večitim studentima, kako ste ih sami nazvali, nego o studentima koji su tek odslušali četvrtu godinu i treba da postanu apsolventi.
– Neka se potrude da završe na vreme, pa neće morati da budu apsolventi – rektor se tada okrenuo i nasmešio jednoj devojci koja je kao kip stajala iza njega. – Evo, ovde je i najbolja studentkinja našeg univerziteta, ona je takođe prva bolonjska generacija, pa joj ništa nije smetalo da u roku završi studije i da već sada polaže prijemni ispit za master. Treba da govorimo o vrednim, a ne o večitim studentima, mislim da sam bio dovoljno jasan.
– Gospodine profesore, da li je zahtev koji Vam je uputio Studentski savez…
– O tim navodno studentskim, a zapravo političkim organizacijama ne bih ništa govorio…
„Kakve studentske organizacije, kakvi protesti, nema ništa od toga, nego direktno u glavu, pokazati lopovu da mi nismo ovce za šišanje! Uzalud peticija, uzalud šetnja do fakulteta i blokada saobraćaja, razišli smo se kao što smo se i skupili… Eno ga pred univerzitetom, daje intervju, smeška se, a oni uštogljeni štreberi oko njega, ulizice… Eno među njima i nekih članova Studentskog parlamenta koji su prvi bili za pobunu, a onda se ućutali, zašto i da se bune kad piju kafu s profesorima, daju komplimente sredovečnim asistentkinjama… Kakav ološ! Tri godine sam bio na budžetu, kako sam mogao da znam da će nekoliko dana pre upisa, usred oktobra, promeniti zakon, pa da ću četvrtu godinu morati da upišem kao samofinansirajući student! Promenili su zakon kad više nisam mogao nijedan ispit da polažem, prošao je čak i vanredni oktobarski rok! Dekan pere ruke, kaže stiga je zvanična odluka iz Rektorata… Nikoga nije briga da li ja imam taj novac… Da sam znao ranije, možda bih i imao… A sad mi još kažu da nisam bio vredan i da se nisam dovoljno trudio! Dođe mi da se bacim s mosta u znak protesta! Ali, prošla su vremena kad se reč studenata daleko čula i kad je imala značaja, nikog danas ne bi bilo briga što se jedan student ubio zbog neisplaćene školarine…“
Šetao je Žarko nedaleko od Rektorata gledajući povremeno ka stepenicama gde je stajao rektor sa studentima i novinarima. Rektor bi svaki čas trebalo da krene ka parkingu. Tad će biti prava prilika! Neka to bude i ludost, ali od nečega mora da se počne.
„Nema nazad, došao sam ovde i kasno je da odustanem.“
Rektor se pozdravio sa uspešnim studentima, hladno prošao pored novinara i uputio se ka parkingu.
Žarko je tačno ispred rektora, spreman je, ali rektor kao da zastaje, zvoni mu telefon, javlja se, nešto se nervira, možda je to znak da treba odustati…
„Da li ću ovim nešto promeniti, da li će neko shvatiti?“
Rektor ide levo-desno, nervozan je.
„I on je samo jedan čovek, možda i nesrećan…“
Rektor stoji kao ukopan, zabrinut je.
Žarko čeka, sve mu se skupilo i samo što ne pukne.
„Ovo je grabež! Grabež! To je pravi izraz za naš univerzitet! Mi smo ovce za šišanje, a oni grabe sve što stignu!“
Konačno, rektor završava razgovor, stavlja telefon u unutrašnji džep sakoa, pogleda na kratko oko sebe, pa nastavi ka parkingu. Vadi ključeve jer želi da što pre otključa vrata svog automobila, kao da će se time išta promeniti…
Žarko je krenuo rektoru u susret, ne može više da čeka.
Rektor je tu, na jedan korak. Sad nema nazad.
– To je sramota, šta drugo da kažem, sramota je za celu moju generaciju i za ceo moj fakultet – daje izjavu Sanja Aksentijević, najbolja studentkinja univerziteta, koja se zatekla na licu mesta kad je rektor bio napadnut.
– Da li ovaj napad može imati veze sa odlukom rektora da uvede visoku školarinu za apsolvente?
– Ne postoji visoka školarina, postoji samo školarina za one koji nisu bili vredni, pa su dozvolili sebi luksuz da postanu apsolventi.
– Da li ste poznavali studenta koji je ovo učinio?
– Jesam, ali rekla sam već, to nije prava slika mog fakulteta, očigledno se radilo o jednom, kako bih rekla, izrodu moje generacije, mislim da bi to bio pravi termin – izričita je i nepokolebljiva Sanja. – Nema nikakvog opravdanja za takav postupak, jer umesto što je taj, ne bih ga ni nazvala studentom, umesto što je napao gospodina rektora, bolje bi mu bilo da je marljivo učio.
Tada se odnekud proču nova udarna vest, pa svi novinari otrčaše na onu stranu kuda je malopre pobegao student prestupnik.
„Da ne bi pao u ruke korumpiranoj policiji, naš drug i kolega Žarko Žare Bogdanović svesno je dotrčao do obale i skočio pravo u smrt. Poslednje reči koje je uzviknuo bile su: ’Osvetu ostavljam kolegama!’ Nakon što je Žaretovo telo izvađeno iz reke, do obale je došao jedan automobil, iz njega je izišao rektor, pa iako se prethodno žalio da je strašno povređen, dolepršao je do mrtvog Žareta, pljunuo telo nesrećnog mladića i promrmljao: ’Večito studentsko pseto!’“
– Nije bilo baš tako, mislim da Gajić pomalo izmišlja, lako je njemu, otišao u Ameriku kao student, ostao tamo ilegalno i sad nas preko interneta huška na revoluciju – skeptičan je Ilić kao i uvek. – Nisam bio prisutan, ali čuo sam šta se desilo. Kad je Žare video da ljudi brane rektora i da će se umešati policija, pobegao je prema keju, a kad je shvatio da će ga policajci i tu stići, u očajanju je skočio u reku, sigurno mu nije bila namera da se ubije, ali lako je sad praviti od toga neko samoubilačko herojstvo. Ionako su prošle četiri godine, pa su i oni koji su bili prisutni zaboravili šta se tačno desilo.
– Šta god da se desilo, bilo je to veliko herojstvo – oglasio se buntovni Nedeljković.
– Žare je prenaglio i kad je shvatio u šta se upleo, već je bilo kasno.
– A šta bi ti uradio na njegovom mestu?
– Ako ćemo pošteno, ja i jesam na njegovom mestu, pa i ti si, i svi mi ovde, i cela naša generacija – uzdiše Ilić. – I upravo to mi govori da Žare svojim postupkom ništa nije promenio, naprotiv, svake godine je sve gore i gore. Školarina nije ukinuta, ali je zato povećana. Bolonjcima nije poboljšan status, ali se zato iz godine u godinu, svakog oktobra, brinemo da li ćemo narednu godinu uopšte moći da upišemo ili će nas izbaciti!
– Nije bio usvojen ni predlog Studentskog parlamenta da se dan Žaretove sahrane proglasi neradnim – oglasi se tužno Gavrilović, koga sve ovo mnogo više boli, samo što to ne pokazuje.
– Briga i profesore i ministra što je neki student stradao zbog ideala – uključi se i Trifković u razgovor.
– Kojih to ideala – povika Ilić.
– Vidi ti njega, gori si nego oni – skoči Nedeljković.
– Govorim realno, ništa Žare nije postigao, eno rektor se i dalje baškari…
– Neće još dugo – smireno reče Gavrilović. – Čujem da će biti smenjen, a da je naš dekan najozbiljniji kandidat za to mesto, pošto mu u dekanatu ionako ističe mandat.
– Ko ti je to rekao, verovatno Vasiljević iz Studentskog saveza – nepoverljiv je Nedeljković. – Taj sve zna, jer u klubu svakodnevno ispija viski sa asistentima.
– Nemoj tako, možda je i dobar sa asistentima, ali ne radi protiv studenata, na svakoj sednici zalaže se za nas, pre je bio najbučniji kad se odlučivalo o smanjenju školarine.
– Ne sećam se da su nešto smanjili školarinu. A baš da vidim i danas šta će da odluče, da li će naše kolege iz studentskih organizacija da ispune ono što su nam obećali.
– Kako god, nije Vasiljević kriv što dekan nema razumevanja – tu Gavrilović zastade na nekoliko trenutaka. – Kad bolje razmislim, Žare i jeste pogrešio, jer nije trebalo da napadne rektora, dovoljno mu je bilo da ušeta u kabinet našeg dekana, odatle su potekle sve odluke, kakav Rektorat, kakvo Ministarstvo!
Baš tada zazvoni Ilićev mobilni telefon.
– Halo, halo, Čedo, kaži, pa gde si, šta je bilo, šta kažu, ne shvatam, kako to sad, čekaj malo, ne može tako, gde su ti rekli, koliko ispita…
– Znao sam – viknu Nedeljković.
– Čedo, dođi ti kod mene, ovde su još neke kolege, pa ćeš lepo da nam ispričaš – Ilić prekide vezu i odloži telefon, ali ništa ne progovara.
– Pričaj – nestrpljiv je Nedeljković.
– Šta je sad opet – i Trifković se nervira.
– Zvao me je Čedić iz Studentske unije.
Ilić ne zna kako da nastavi, gleda svu trojicu, dobro zna da im nova vest neće prijati, ali ionako će morati od nekoga da čuju.
– Prisustvovao je sednici i kaže… Znate li šta je naš dekan potpisao?
Trifković, Nedeljković i Gavrilović gube strpljenje. Ilić nastavlja.
– Ko god nije sad do oktobra diplomirao, biće mu dodati ispiti i biće prebačen na novi studijski program!
Tišina.
– Ovo je grabež, grabež i otimačina – oglasi se najzad Gavrilović i udari pesnicom o sto. – Šta hoće više od nas, davali smo im školarinu, plaćali prijavu svakog ispita, a sad nam uskraćuju pravo da završimo po onom programu kako smo upisali! I zato što oni ne znaju koja je verzija Bolonjskog procesa najbolja, ima da nas prebacuju iz jedne u drugu dok se ne odluče koju će da zadrže! I sve tako dok im ne padne na pamet da je stari program ipak bio najbolji, pa odluče da ga ponovo uvedu, pazite šta vam kažem!
– Mi smo žrtve administracije – zaključi ukratko Trifković.
– I dokle tako – planu Nedeljković. – Žare je najbolje prošao, napesničio je rektora i zauvek raskrstio sa fakultetom, a mi četiri godine dopuštamo da nam povećavaju školarinu, da nam uskraćuju apsolventski staž, sad još i da nam dodaju nove ispite, kao da ono što smo ranije polagali nema nikakvog značaja!
– Donekle smo i sami krivi – reče Ilić, koji kao da se već predao i pomirio sa sudbinom. – Trebalo je to da završimo na vreme, već godinama se priča kako imamo ograničen rok studiranja, ali mi sve mislimo, daće nam još godinu dana, pa još jednu godinu…
– Pa i daju nam, ali nam zato poklanjaju i nove ispite – besan je Nedeljković.
– Kažeš da smo sami krivi – pogleda Gavrilović pravo u oči Ilića. – Otkud onda to da su starije generacije mogle da studiraju i petnaest, dvadeset godina, a mi smo sad krivi ako smo ušli u desetu godinu studija? Kako su njima sve odobravali, a baš na nama moraju da se lome kola? Onda je svako za nešto kriv! Kriv je i dekan što je dekan, pa ako ga ja sutra napadnem, reći ću da je on kriv, jer je tu gde jeste i pritom me nervira svojim ponašanjem!
– Nismo svi kao naša draga koleginica Sanja, pa da završimo u roku i da pre roka doktoriramo, nismo ni vanzemaljci pa da diplomiramo za tri godine kao što se rektor stalno hvali na televiziji – i Trifković, koji je obično miran, sad se baš razljutio.
– Lepo kažeš – obrati se Nedeljković Gavriloviću.
– Šta?
– Treba nešto da se slomi preko dekanove glave, pa neka i on vidi kako je!
– Pokušao je Žare da slomi i rektorovu glavu, pa nešto nije imalo efekta – uzdahnu Trifković.
– Žare je pogrešio što je krenuo sam – reče tiho Gavrilović. – A nas je više.
– Šta hoćeš da kažeš – zabrinuto upita Ilić.
Gavrilović tada pogleda Nedeljkovića i Trifkovića, koji mu svojim ćutanjem dadoše odobrenje.
– Ne, ne, ne misliš valjda – ščepa Ilić Gavrilovića za rame.
– Jesi li sa nama ili nisi?
Ilić je znao da će od njegovog odgovora zavisiti mnogo toga, znao je to već tada i mogao je da preusmeri tok događaja u nekom drugom smeru, ali kao da je avanturizam prevladao, kao da je Ilić hteo i samog sebe da iskuša dokle je spreman da ide, pa mada ni sam nije mogao reći da je potpuno svestan svoje odluke, ipak je poverovao da će sreća u celoj ovoj stvari biti presudnija od iskustva.
– Nećemo tražiti nagradu za naše herojstvo – pokuša Nedeljković da unese ton svečanosti. – Najveća nagrada biće nam ako nas se naše kolege sete i jednog dana nam odaju priznanje što smo im svojim podvigom olakšali studiranje!
– Razgovaramo sa gospođicom Sanjom Aksentijević, ako se ne varam, najmlađim doktorom nauka… pardon, doktoricom nauka, ne samo na ovom fakultetu, nego i na celom univerzitetu. Recite nam, šta se tačno ovde dogodilo, Vi ste bili očevidac.
– Još uvek sam uzbuđena, ne znam kako bih to opisala, ali ako već treba da kažem, ovo je bio pokušaj ubistva.
– Slučaj je hteo da i pre četiri godine baš Vi budete svedok napada na rektora univerziteta ispred same zgrade univerziteta, a sada se napad dogodio na ulaznim vratima Vašeg fakulteta…
– Da, upravo tu, što predstavlja, kako bih rekla, veliku ljagu i žig srama na tradicionalno lepu sliku koju moj fakultet decenijama marljivo gradi. Ne znam kako bih drugačije nazvala kad trojica lenjih i nezadovoljnih studenata naprave…
– Sačekušu?
– Da, i kad pokušaju da pesnicama povrede dekana.
– Srećom, kako smo čuli, gospodin dekan nije ozbiljno povređen.
– Osoblje fakulteta na vreme je reagovalo, huligani… da, tako ih treba nazvati, huligani su pokušali da pobegnu, ali su na vreme uhvaćeni i predati organima reda.
– Kakva im kazna sleduje, da li možda znate?
– Sigurno je da će biti udaljeni sa fakulteta, a da se ja pitam, trebalo bi ih lišiti slobode.
– Šta mislite, zbog čega su Vaše kolege tako reagovale i, umesto da se obrate za pomoć institucijama, odlučile da napadnu, možda i nanesu teške povrede dekanu?
– Ja bih ovo nazvala atentatom.
– Mislite da im je namera bila…
– Ovo je bio unapred isplaniran atentat na dekana, moguće je da iza toga stoje oni kojima ne odgovara da baš on bude izabran za novog rektora, ali to će nadležni organi utvrditi.
– Hvala Vam, gospođice Aksentijević. Bio je ovo specijalni izveštaj sa lica mesta povodom napada na dekana…
– Da li optuženi imaju još nešto da kažu?
Nedeljković se okrenu i pogleda ponosnog Gavrilovića, a onda ustade, pa sve izbegavajući pogled istražnog sudije, sa nevericom progovori:
– Mi se kajemo ako smo povredili dekana, nije nam to bila namera, hteli smo da ga zaplašimo, jer drugog načina nismo imali… Bili smo ogorčeni… Ali, mi nismo hteli da ubijemo našeg dekana, daleko od toga, i nismo bili ničiji plaćenici, nemamo veze sa njihovim razmiricama… Mi cenimo dekana kao profesora i naučnika, nismo hteli fizički da ga povredimo…
Ne mogavši više da sluša u šta se to njegov drug i kolega, a dojučerašnji nepokolebljivi buntovnik pretvara, Gavrilović i sam ustade, prekinu Nedeljkovića i progovori sa takvom sigurnošću da se istražnom sudiji učinilo da tu mora postojati i doza ludosti:
– Moj kolega može da govori u svoje ime, on na to ima pravo, ali ja se ni malo ne kajem zbog onoga što sam učinio. Ne znam o čemu se radi i kakvi su to sukobi među kandidatima za mesto rektora, nisam plaćenik nijedne strane, ali da mi je neko od dekanovih protivnika rekao da učinim ovo što sam učinio, opet bih to učinio. I to besplatno! Ako zbog toga treba da budemo izbačeni sa fakulteta, prihvatićemo tu kaznu, ali mi nismo napali dekana da ga ubijemo, nego da mu skrenemo pažnju na naš težak položaj, a pesnice su nam bile jedino sredstvo, jer očigledno bi fakultet najviše voleo da naša generacija ne postoji! Znam, sudićete nam kao da smo atentatori, pa neka bude, neka nas jednog dana i pamte kao bolonjske atentatore, ali znajte, upravo ćemo kao takvi biti slavljeni i poštovani. I nećemo biti prvi koji su preko noći od zlikovaca postali heroji! Mi sami nismo želeli da budemo bolonjci, ali neka se zna da smo baš to bili i da smo baš kao takvi iskazali svoj bunt protiv nadležnih koji se godinama prave kao da ne postojimo! I nadam se, iskreno se nadam, da nijedan student više neće morati da primenjuje naše metode kako bi dekanu ili nekom drugom skrenuo pažnju na svoja prava!
BOLONJCIMA HEROJIMA
NA OVOM MESTU NAŠE HRABRE KOLEGE
IZRAZIŠE PROTEST PROTIV
TADAŠNJE NEPOŠTENE UPRAVE
I UKAZAŠE NA TEŽAK POLOŽAJ STUDENATA
TOKOM NASILNE I NEZAKONITE
PRIMENE BOLONJSKOG PROCESA
Vasiljević, nekada predsednik Studentskog saveza, danas asistent sa titulom mastera, ponosno čita natpis na tabli koju je upravo otkrio, a koja stoji pored ulaznih vrata, pored onih vrata gde su, na današnji dan pre pet godina, Gavrilović, Trifković i Nedeljković u zasedi sačekali tadašnjeg dekana, dok su Ilić, Mahmutović, Cvetković i Čedić stajali sa strane i čuvali stražu, doduše ne baš uspešno.
Vasiljević onda nije ni znao šta su njegove kolege imale u planu, ali čim se, nakon nemilog događaja, povela hajka na sedmoricu studenata, on je stao na njihovu stranu, rizikujući da, zajedno sa njima, bude izbačen sa fakulteta, možda odveden i u pritvor, mada je već imao zakazanu odbranu master rada.
Sada je na njegovu inicijativu postavljeno obeležje kojim se nova uprava odužuje prvim, najverovatnije i jedinim, studentskim pobunjenicima protiv dekana koji je docnije postao rektor, a sada je samo smenjeni rektor viđen za istragu, možda i za hapšenje.
Kada je, međutim, asistent Vasiljević čuo da će govor morati da održi novoizabrana dekanesa Sanja Aksentijević-Miloradović, razočarao se i odlučio da na svoj način izrazi protest.
Pošto je dekanesa doktorica Sanja Aksentijević-Miloradović održala dirljiv govor ponosno istakavši da su bolonjski heroji pripadali njenoj generaciji, onoj generaciji koja je prva imala da podnese težak teret nezakonitog Bolonjskog procesa (koji se sada konačno ukida tako što se, postepeno i bezbolno, jedna po jedna generacija prebacuje na iznova uvedeni stari program) – nakon takvog govora mlade dekanese, najmlađe dekanese u celoj državi, asistent Vasiljević bahato je prišao mikrofonu i rekao:
– Umesto govorancija, najbolje priznanje herojima bolonjcima jeste ćutanje, da svi zaćutimo i duboko se zamislimo jesu li bolonjski heroji, dok nas sada gledaju preko televizije, saglasni sa rečima koje smo svi upravo čuli, a koje izgovorila moja poštovana koleginica i dekanica našeg fakulteta!
Zna Vasiljević odlično koliko se sada zamerio zbunjenoj dekanesi, ali nije mogao više da istrpi. Hteo je on da na svečanost pozove i sedmoricu bivših kolega, kojima je sve ovo i posvećeno, ali dekanesa nije bila saglasna. Možda je pomislila kako su ti nekadašnji buntovnici još uvek u punoj snazi, pa bi, u svojoj hrabrosti i dalekovidosti, koje se graniče sa ludošću, mogli i sada uputiti pesnice pravo u glavu licemerja i karijerizma. Dobro je što su se bunili protiv bivše uprave, to treba poštovati i dostojno obeležiti, ali sada bi takav čin pobune bio nepoželjan i besmislen, jer ionako su svi studentski problemi rešeni, bar gledano iz ugla nove uprave.
Autor: Dušan Milijić
