Poezija: Titanomahija; Golootočani; Anđeo uništenja

TITANOMAHIJA

Tvoj otac je Hron
zato misliš da imaš sve vreme
ovog sveta u plamenu

on je titan
doživotni računovođa
ima ego sve do Mjanmara
ti si za njega nevažan
tek slučajan ili podskup ejakulata
koga ne čine elementi izabirani
iz mokraćne cevi ili mehura

zagledan u bledo ispisane brojke
oseća na sebi so Tučepi i Makarske
užeglih maslina i golotinje
mladih Nemica koje je prvi put
video tu na živo
ne na RTL cvaj ili nekom
drugom švapskom kanalu

znaš da je Mjanmar ili Burma
kako ga i danas mnogi zovu
imao vojnu huntu
više od pola veka
koja je zagledana u zvezde
udarala po ušima
sve one koji znaju da pišu i čitaju
to je za njih bila elita
i ovde je samo za nju niko ne mari
prave se da ne postoji
žele da jednostavno nestane
utopi se u vremenu
koje meri Hron titan
koji oseća kao da je sve to
bilo juče a ne više
od tri decenije
koje su prošle tako glat
kao nabildovani slon u kineskoj radnji
koju su prošli vlasnici
već dobro izlupali

upravo u času kada si krenuo da planiraš
počela je titanomahija

GOLOOTOČANI

Postoje mušmule i kedar
postoje meki mirišljavi kreveti i postelje
postoji obli kamen koji ne mrzim
postoji more koje nije tako slano
postoji osmeh koji ne boli
postoji zagrljaj koji nije španska kragna
postoji žeđ koju je moguće utoliti
postoji smrt koja je poželjna
postoji postoji postoji
mnogo toga na ovom prokletom svetu
postoji daleko od nas

ANĐEO UNIŠTENjA

Tog letnjeg lepog podneva
vozili smo bicikle
desetak kilometara od grada
terali ih kao što se šibaju konji
pred nekom velikom nevoljom

ona na svom nežno plavom
ja na užarenom crvenom
gotovo paklenom dvotočkašu

putnici u svojim vrelim i brzim
limenkama automobilima mahali su nam
zavideći nam našoj slobodi
glinenom vremenu i nasmejenim licima

sve je izgledalo savršeno
jurili smo veoma brzo
iako je put išao malo uz brdo

očekujući da ispred nas iskoči
kakav jelen kapatilac
bežeći od sumanutih lovokradica
kako su nas znakovi na svakih
3,2 km upozoravali

prolazili smo kraj žita
snopova osušenog kukuruza

radovao sam se unapred klipovima
suncokret nam je okrenuo glavu
ili je to bilo pre nas

jedino se jedan usamljeni gavran
koji se ni u šta nikada nije uklapao
crnio u polju nedaleko od nas

pogledao sam mu u sjajno oko
okrnjeno gradskim otuđenjem
užareni pogledi su nam se sreli

graknuo je sočno i snažno
prema nama
nikog drugog i nije bilo

na prvoj krivini skrenuli smo desno
ćutke strogo želeći to
videli smo naseljeno mesto
vratili smo se gradu

Autor: Saša Skalušević Skala

Foto-izvor:  Arhivske fotografije zatvora „Goli otok“

Related posts

Leave a Comment