Ima ljudi kojima je lakše da puste stvari, onima kojima to ne ide i znaju da ih ta nesposobnost povređuje a ima i onih kojima je nepuštanje omiljeni odbrambeni mehanizam i puno ljudi između. Svako od njih radi isto – preživljava onako kako najbolje ume, traži svoje mesto pod Suncem i sreću. Danas ću se posvetiti jednoj vrsti jer njih najbolje poznajem. Pozivam svakoga ko to želi, da ispriča svoju priču jer svaka je izraz iskonske kreativnosti kojoj svaki čovek pribegava u svom suočavanju sa svetom. Da li ste i…
Oznaka: smrt
Proza: In memoriam – Priča s happy end-om
Ležao je na pločniku širom otvorenih očiju, ne shvaćajući baš ništa. Pored njega je klečala nepoznata žena i plakala. Bila je to baš feš ženica, od onakvih kakve su mu se uvijek sviđale, ali eto nikad nije uspio pronaći jednu takvu da s njom provede život, a htio je. Valjda mu je bilo suđeno da život provede kao samac sa zlatnim ribicama . Volio je govoriti kolegama s posla da mu je hobi akvaristika. Istina je bila da je imao dvije zlatne ribice u onoj zgodnoj okrugloj posudi u kojoj…
Poezija: Pesma o bašti pepelu
Danilu Kišu Slatka li je ta Smrt Ona mu drhtaje davi u meduOna mu skida prstenje s rukeOna mu govori da to ne boli Ali on mora da završi svoje pričeMora još i da zapiše neke rečiReči od sinoć od pola veka On piše i ostavlja Smrt da čeka Dotle se ona igra njegovim godinamaPretvorila se u dete i na trepavicama stoji Ali on mora svoje prste da brojiZa svaki prst on traži po jedno imeJoš samo deset da ih se priseti izdaleka On broji i ostavlja Smrt da čeka…
Proza: Sledeće noći
Sretnem te nekad na ulici i samo prođeš. Nikad me pred ljudima ne gledaš. Ideš svojim putem, sakrivaju te dan i gomila. Braon jakna, plava kosa i zelene oči. Prepoznala bih te čak i kad bi hodao pored ljudi sličnih sebi. To po mene nije dobro, video si sam u onom marketu. U redu na kasi braon jakna i plava kratka kosa ispred mene. Mislila sam: „Iskuliraj, umišljaš“, a onda si se okrenuo i ja sam vrisnula, pa pala u nesvest. Gomila ljudi se skupila oko mene i zvali su…
Poezija: Novo novosadsko groblje
O, svi su oni nečiji na plodnoj plantaži smrti, ovlaš pokriveni zemljom, tek da se ne može čuti bodlerovska gozba crva i proizvodnja humusa, tek da se ispiše povest nad kostima dinosaurusa. O, svi su oni nečiji – zar nismo urezali u kamen, kao u večnost, imena, patetične poruke? I pramen kose postrigli i razvejali u vetar? (Zaboravljeni preci popisani su uredno u Božijoj kartoteci.) O, svi su oni nečiji na „Novom novosadskom groblju“ i širom Zemljinog šara, niko da umakne koplju nepogrešivog lovca; Svi izmešani sa nama, o, svi…
Poezija: Neko
Žena stoji na kapiji i gleda sprovod. Steže ogradu – umro je neko mlad. Devojka čeka autobus. Potreban joj je tuš da spere mamurluk i lake poljupce. Kroz opori vazduh čuje mimohod. Seća se svoga oca – umro je neko mlad. Majka u pekari kupuje zemičke za sina. Dugo su ga čekali, a nema ni godinu dana kako je prohodao. Prolaze ljudi u crnini. Ne poznaje ožalošćena lica, ali bi najradije da pljune zemičke, baci ih i vrisne. Autor: Milica Milošević
Poezija: Vreme je smrti
Danas moraš dvaput da mi ponoviš sve. Možda je bolje i da ne opštiš sa mnom uopšte. Ovde je rasterećujuće lepo, ako saznam gde sam, javim ti gde je. Usput možeš uvek da svratiš do reke. Ovih dana vetar se igra Sa mojom kosom, ulazi i u moju glavu i prevrće moje misli, nastavlja dalje i duva celim mojim bićem. Žuto drveće se ogleda u Tamišu. Feniks, okrnjeno srce i velika polja, Na nebu sakrili su se u oblake. “Stolen dance” u pozadini Četiri galeba izvode performans iznad reke, Sunce…
Poezija: Tada; Gradska gnezda; Ponekad
TADA Kad ode: ostaće smisao na froncle Istine u ritama Između voza i nadvožnjaka Neće biti ljubavi Svet će prerano ostariti: kad ode Predmeti će životariti U tremoru će svet izgledati lelujav Staklo će mrzeti svoje okvire Ja ću se okretati svakog časa sigurna da sam nešto zaboravila luda i bolesna Opet ću se nasmejati sebi kad ne budem mogla da ga nađem kad ne budem znala gde da tražim GRADSKA GNEZDA U ambarskim ćoškovima još svijaju gnezda U ćoškovima gradskim više mesta nema Tek izlegla deca već postaju ljudi…
Poezija: Smisao nevinog sveta, Mravi i Divlji divlji
SMISAO NEVINOG SVETA Nikiti Stanesku Gde su munje tu je i krik hladnoća MRAVI Mravi iz našeg stana su nestali primetili smo to tek kada smo se probudili iz naših pamučnih snova nestali su iz naše meke kuhinje nestali su iz lamperije što krcka nestali su sa bajkovitog poda okrunjenih kiselih zidova koje su tako veselo pomerali kao vešti tesari i dunđeri mi to nikad nismo uspeli mravi su nestali iz našeg stana istina je da im nismo zadali nikakav udarac ništa što bi ih poput ledenog talasa odbacilo tamo…
Poezija: Memento mori (Sećaj se smrti)
Šetajmo grobljem u zori, Memento mori Tama se povlači i dobro je ono što ostaje. U svitanju, dok rosa travu budi I svet počinje brže da poskakuje u našim srcima. Zagrli me, oslobodi život, U susret svetlosti iskoračimo iz mraka Šta je no to smisao ljubavi Memento mori Poljubi me u zori. Autor: Vladana Plavšić
Proza: Dobar i loš
Na sprovodu se može mnogo saznati o pokojniku, o njegovom životu, ali i o svima koji prisustvuju sahrani. Današnji sprovod je ipak bio nešto posebno. Umro je Dobar čovjek. Vidjelo se to tako lijepo na svakom koraku. Nije došao samo jedan pop. Došla je cijela crkvena i politička svita grada. Crkvena zvona nisu prestala da udaraju tokom cijelog dana. Kuća i dvorište bili su puni onih koji su došli da izraze svoje poštovanje i žalost. Malo je bilo ljudi kao on. Duša od čovjeka. Čovjek i po. Ljudina. Da će…