Ni najlepši ram ne može da ulepša sliku
Ako je slika grozna
Zapitaš li se ikada
Gde to odlazi noć?
Gde nestaje sivilo?
Gde odlaze tmurni oblaci
Vesnici smakosvetnih oluja
Gde su alosni vetrovi
Koji čupaju krovove i drveće
Sve te pojave koje prkose lepoti i svetlu
Nisu daleko i tu su
U kućama
U sobama
U ljudima
Kad god sam te zvao da prošetamo
Ti si uvek nalazila nekakve izgovore
Uvek si imala preča posla
Uvek ti je više prijalo društvo nekoga
Ko će samo da te iskoristi i da te šutne
Ti nisi htela da lep dan protraćiš na mene
Dok ja
Ja nisam u stanju da volim
Nisam u stanju ni da mrzim
Samo sam hteo da iskoristimo lepo vreme
I prošetamo kroz moju ulicu
Da te odvedem pred kuću komšinice
Koja zapomaže, grmi od bolova
Moli Boga da joj uzme dušu
Njena kosa jeste porasla, ali se bolest vratila
Invazivnija nego što je bila
Hteo sam da sednemo na klupicu u kraju
Odakle bi mogla da vidiš kako cela porodica
Sva u crnini, ćutljivo dolazi sa groblja
Sin gura staru majku u kolicima
Svakog dana je vode na ćerkin grob
Mogla bi da vidiš i suzu mladića
Kome se ceo svet srušio
Zato što se ponadao da kontejneri nisu prazni
I da će naći neki zalogaj
Ali ga je mačka boje ćilibara preduhitrila
Hteo sam da ti pokažem sliku
Koju nikako nisi mogla da vidiš
Jer si fascinirana, zaslepljena lepotom rama
Lepotom dana.
Autor: Zoran Antonijević
