Poezija: Varljivo proleće 2017.

Ni najlepši ram ne može da ulepša sliku

Ako je slika grozna

Zapitaš li se ikada

Gde to odlazi noć?

Gde nestaje sivilo?

Gde odlaze tmurni oblaci

Vesnici smakosvetnih oluja

Gde su alosni vetrovi

Koji čupaju krovove i drveće

Sve te pojave koje prkose lepoti i svetlu

Nisu daleko i tu su

U kućama

U sobama

U ljudima

Kad god sam te zvao da prošetamo

Ti si uvek nalazila nekakve izgovore

Uvek si imala preča posla

Uvek ti je više prijalo društvo nekoga

Ko će samo da te iskoristi i da te šutne

Ti nisi htela da lep dan protraćiš na mene

Dok ja

Ja nisam u stanju da volim

Nisam u stanju ni da mrzim

Samo sam hteo da iskoristimo lepo vreme

I prošetamo kroz moju ulicu

Da te odvedem pred kuću komšinice

Koja zapomaže, grmi od bolova

Moli Boga da joj uzme dušu

Njena kosa jeste porasla, ali se bolest vratila

Invazivnija nego što je bila

Hteo sam da sednemo na klupicu u kraju

Odakle bi mogla da vidiš kako cela porodica

Sva u crnini, ćutljivo dolazi sa groblja

Sin gura staru majku u kolicima

Svakog dana je vode na ćerkin grob

Mogla bi da vidiš i suzu mladića

Kome se ceo svet srušio

Zato što se ponadao da kontejneri nisu prazni

I da će naći neki zalogaj

Ali ga je mačka boje ćilibara preduhitrila

Hteo sam da ti pokažem sliku

Koju nikako nisi mogla da vidiš

Jer si fascinirana, zaslepljena lepotom rama

Lepotom dana.

 

Autor: Zoran Antonijević

Related posts

Leave a Comment