Poezija: Prostor i vreme

Za sve moje prijatelje od kojih sam udaljena prostorno
Dobre vesti stižu iz svetskih laboratorija
Vreme i prostor ne postoje
Sve češće slušam
Vreme i prostor ne postoje
Ruke i lica koja mi nedostaju ne postoje
Naše zajedničke priče i vragolije nema ih
Bog? Velika prevara
Koju su mnogi umetnici podgrevali
U nedostatku današnjih saznanja
Ni stari Vrag neće se vratiti iz kazana
U koji je proteran da se krčka
Možda nema ni nas na kugli zemaljskoj
Ne znam
Samo užasan osećaj praznine
Oko kojeg se vrte naši mejlovi
Naše oklembešene fotografije
Podgrevaju iluziju u koju smo upleteni
Kao u nedostatak sna
Zapetljane su mi misli
U nepostojeće početke
U nemoguće krajeve
Šta se dogodilo
Šta se zaista dogodilo
U nama
I hoću li ikad dopustiti
Umornim očima da se odmore
U svetlu novih ekrana
Tako mi nedostajete u sadašnjem trenutku
Koji je iluzija jača od svake nade
Ne vraćajte se da ne poremetimo tok vremena
Što nepostojeće klizi po našoj koži i kaže:
Ne veruj ogledalu
Ti se u stvari još ni rodila nisi
Ti si slaba da poneseš
Još i ovaj teret u rukama
(Ako su one uopšte ovde)
Ti samo treba da izdržiš

Autor: Radojka Plavšić Ranković

Related posts

Leave a Comment