Poezija: Plač; Bura; Kiša

22. avgust 2024. Administrator

PLAČDvije su rijekeplavile zoru jedna od slutnjerasutih slikapustih vidika druga od ćutnjepropalih snovatuđih okova i dok njihov žubor glasnou koritu ovih venaodjekuje izvan kože niko drugine vidi ihi ne čuje BURATako bih noćas sklopila oči uz širom otvoren prozordok talas vjetra u krošnji šušti i kiša sipi da se na njedra spustilo nijeneko rđavo sidro tjeskobe štopristanište spokoja ljušti apaluba duše škripi KIŠAKappo kappo napukloj ivici kadekaplju sa sljepoočnicau njima bruje poraza trubesa borbenog polja nade kappo kappo trulom oknu prozoraobasjanog u gluvoj noći štopred maglom poginje glavu dokneutješno plače…

Poezija: Sati; Prsti; Prsti II

11. jun 2017.11. jun 2017. Administrator

SATI Zaglušuje me tišina ove sobe. Istina, soba liči na sve one iz drugih pesama, ali ne može biti ista, jer koja je soba imala nokte sa narandzastim lakom koji su hteli da se unesu u tvoju kosu na potiljku i da ti ispričaju šta su sve dodirnuli ovih dana a nisu dodirnuli ništa. Koja je soba videla koliko je bled mesec kada ga sam posmatraš sa prozora. Reci mi koliko smo sati udaljeni, pretvarajući to u kilometre, i reći ću ti koliko smo kilometara udaljeni pretvarajući to u sate.…

Proza: ***

1. februar 2017.1. februar 2017. Administrator

I… zapita se ponekad. Da li negde tamo napolju diše još neko čija duša pulsira poput njene? Čije misli i srce, svaka pora, žude za istim zalaskom sunca. Pati li, nesvesno, zbog njenog bola, raduje li se kišnim kapima kao ona? Oseća li miris stare knjige kao deo svog bića? Voli li zalutalu mrlju od kafe na iskrzanom parčetu papira, kao što voli i svoje pege na nosu? Da li čuje one iste gromove koji joj, katkad, prostruje kroz žile i nestanu u bezdan? Potreban joj je neko sličan njoj.…

Poezija: Tišine sumraka

29. novembar 2016. Administrator

Ćute tišine koje su rekle sve što se moglo reći između odbleska i svetiljke tinja jedan korak nedostajanja u koji su utonule ruke zavučene u širine kaputa. Namignem mesecu sa oba oka zažmurim zamislim da plešemo po aveniji klavirskih dirki sjaje se kapi kiše iz kojih sanjaju dve-tri pesme o svom svitanju kada padne mrak isključe se sva svetla iza očiju otplešu još dve note od svetiljke do klupe utišaju se i odu na spavanje. Autor: Ivana Pantelić