SATI
Zaglušuje me tišina ove sobe.
Istina, soba liči na sve one iz drugih pesama,
ali ne može biti ista,
jer koja je soba imala nokte sa narandzastim lakom
koji su hteli da se unesu u tvoju kosu na potiljku
i da ti ispričaju šta su sve dodirnuli ovih dana
a nisu dodirnuli ništa.
Koja je soba videla koliko je bled mesec
kada ga sam posmatraš sa prozora.
Reci mi koliko smo sati udaljeni,
pretvarajući to u kilometre,
i reći ću ti koliko smo kilometara udaljeni pretvarajući to u sate.
PRSTI
Tvoji mekani prsti savijaju tvrdu cigaretu
dok misliš o maketi aviona koju sam ti dao.
Verovatno misliš – možda je godinama čuva.
Verovatno misliš – ko zna kakve su se misli plele oko nje.
Verovatno misliš – neko mu je drag poklonio
a ipak je meni prepušta.
A možda sam je slučajno našao ispred zgrade i
unesrećio dete koje je žurilo na ručak.
PRSTI II
Ako ostavim vodu u sivoj činiji
to neće biti ona kišnica ispod oluka.
Ako nacrtam slovo ,,A“ u blatu
to neće biti oni blatnjavi prsti koji ne znaju vrednost slova.
Ako sednem pod onu lipu,
smetaće mi lišće na košulji.
Ako te nikad više ne pozovem
to neću biti ja
jer ja sam i dalje blatnjavo dete sa lišćem u kosi
koje čeka tvoje duše kišu.
Autor: Jelena Medaković
