Sunce je na pomolu. Ptice mu radosno hrle u susret. Posmatram Kalemegdan nad kojim se izdigao Pobjednik. Prekoputa njega, Dunav i Sava se međusobno prožimaju i prepliću, slaveći ljubav, ozvaničenu vječnim zagrljajem, prema kojoj nijedan posmatrač ne ostaje ravnodušan. Život se polako spušta na grad. Osmijehom pozdravljam svoju sabraću- Savski, Željeznički i Most na Adi. Sve ih volim, ali sa Savskim sam na neki način najprisniji. U komšiluku mi je, a i ista smo generacija. Nekad mi je žao Mosta na Adi, najmlađeg među nama, ali ne i najrazmaženijeg, budući…
OSimo Matavulj ostavio nam je Dalmatinca Pilipendu, Petar Kočić Bosanca Davida Štrpca, Dobrica Ćosić Moravce Katiće, Dragoslav Mihailović Resavku Petriju, Danko Popović Šumadinca Milutina. Južna Srbija, ne tako bučna nakon Koštanine pesme i Ivkovih lovačkih priča, u novije vreme pustila je od sebe glasa preko Doljevčanina Sande iz romana Arizani Ivana Ivanovića. U Sandi se sažeo i iz njega buknuo sav prkos koji sa sobom nose Pilipenda, Štrbac, Katići, Petrija. Naslućujemo tu i budućeg Milutina, s tom razlikom što Ivanovićev roman neprestano odiše vedrinom i, takoreći, pozitivnom energijom, dok sa…
Ne razumijem žene. Pa i ti si žena, reći ćeš. Jesam, ali to nije univerzalni recept za međusobno razumijevanje. Dok razmišljam o ovom tekstu i pokušavam napisati nešto suvislo, stalno mi je na pameti kako moram biti suosjećajna, tolerantna, pristojna i puna razumijevanja. A najradije ne bih ništa od toga. Da bi shvatili o čemu trabunjam ispričat ću vam kratku priču o djevojci koja je imala zvijezde u očima. Upoznali su se na fakultetu i vrlo brzo postali jedno drugom središte svemira. To je bila bajkovita ljubav dvoje uistinu prelijepih…
Bejaše bog, reče on, isprva Izndri se životinjski svet iz ćutljivih stena Misliše neki drugi, čvrsti kao niz drva Mišljenja to je smena, prozirna i staklena Složiše se mislioci mnogi. Al’ ukazuju ovi strogi, svirepi U netrpeljivosti istrajni, ubogi Kao konji istrenirani Kao hrtovi hitri, prepredeni Od starine rečima ispunjeni Prstom kovitlaju Mlataraju Upozoravaju Mimo slika živopisnih Što darežljiv pretvori u stih Ili sliku, melodiju Tricu ili Komediju. I tu se budi zebnja Potka naša krotka Strepnja Šta li je starije Delo ili reč što ga beleži S’ vetrom se…
Živa je pala, iz kreveta ustajem s mukom,sabiram misli, glavu pridržavam rukom;Izgleda da je otišla, k’o da sam prikovan večnozimom i njenim lovačkim psima što zavijaju s vetrom. Ušuškan u kaputu, hodam po ceo dan,tragam za mojom saputnicom i brišem suze, žalostan.Izgleda da je otišla, ostavila me suviše rano,k’o Čovek na Mesecu mrznem se, sličan decembru tamnom. Još vidim njeno lice, lepo k’o dan, i lakomi je da pamtim, moju ljubav da pamtim tako.Taj samotničkii zvuk, njega još čujem samo:zimu i njene lovačke pse što jure, jure za mnom. Ne…
„Živimo u vremenu gde se gaze slabiji. Samo ja ne priznajem da sam slabiji, kapiš?“ Iz Anjinog pera ovo izgovara inspektor Uroš Stanić. Jedan od retkih likova iz knjige koji će mi još dugo, dugo ostati u sećanju. „Otpadnici“ nisu tamo neki ljudi s periferije vašeg uma ili televizijskog ekrana. Oni su tu u nama ili pored nas. Ovo je priča koja sam Beograd besi na Terazijama svojom golom istinom. Knjiga me je oduševila, raspametila, upišmanila, obalila i dotakla mnogo dublje no što mogu rečima da opišem. Čitajući, mogla sam…
NEŠTO KAO PAD Nakon prve zbirke kojom smo se upoznali sa ranim pesništvom, pred nama je druga zbirka Saše Skaluševića Skale u kojoj su (definitivno ) postavljeni okviri njegove pesničke Aleksandrije. Postmodernistička apokalipsa društva i individue. Razbijanje na njene sastavne delove i ponovno sklapanje u novu umetničku sliku, novu subjektivnu viziju. A, ipak, tako blisku svima nama. Snažna, hrabra, iskrena, urbana poezija, na trenutke iznenađujuće nežna, na trenutke prozivajuća i opominjuća,i te kako vezana za pesnikov rodni grad, za mladost koja prolazi, ,,mesta“ koja je obeležavaju: muziku, poeziju, žene ,…
U razgovoru je priznala da joj je i samoj trebalo dosta vremena da prihvati smenu oblačnih i sunčanih intervala u vrlo kratkom vremenskom roku. Činilo joj se da bi lakše podnosila i jedne, i druge, ako potraju. Da je ili plima, ili oseka, ne njihova stalna promena. Taman počne da se raduje dobrom, kreće loše. I kad se čini da nizbrdica ni neće da se zaustavi, preseče je novi osunčan talas. Za nijansu ohrabri, kad eto ti po starom. Vraća se nelagoda. Tako stalno. Žalila se, asocirajući na dobijeni osmomartovski…
(Ili koliko sam ja promašeni borac za ljudska prava i još promašenija botaničarka) Voljela bih da me prati glas borca za ljudska prava, zaista bih voljela, ali… Da sam kojim slučajem živjela i bila relevantan čimbenik za vrijeme turskih osvajanja, vjerojatno bih zaboravila da sam krenula dizati ustanak i otišla brati ljubičice ili degenije. Da je po meni još bi bili pod turcima, što i nije takva tragedija kad se sjetim Buraka Özçivita. Svi bitni događaji kojima sam prisustvovala bili su ili slučajnost ili sam zalutala ili krenula na jedan,…
