Ovo je (južna) Srbija: Prikaz romana „Arizani“ Ivana Ivanovića

OSimo Matavulj ostavio nam je Dalmatinca Pilipendu, Petar Kočić Bosanca Davida Štrpca, Dobrica Ćosić Moravce Katiće, Dragoslav Mihailović Resavku Petriju, Danko Popović Šumadinca Milutina.

Južna Srbija, ne tako bučna nakon Koštanine pesme i Ivkovih lovačkih priča, u novije vreme pustila je od sebe glasa preko Doljevčanina Sande iz romana Arizani Ivana Ivanovića.

U Sandi se sažeo i iz njega buknuo sav prkos koji sa sobom nose Pilipenda, Štrbac, Katići, Petrija. Naslućujemo tu i budućeg Milutina, s tom razlikom što Ivanovićev roman neprestano odiše vedrinom i, takoreći, pozitivnom energijom, dok sa romanom Danka Popovića to definitivno neće biti slučaj.

Sanda Arizan iskaljuje svoj bes poput Pilipende, bistar je poput Davida Štrpca, bori se poput Katićâ kad hoće da istraje u svojim idejama, priča nepresušno poput Petrije, a opet sve to sa jednom neodoljivom dozom humora i optimističkog pogleda na život, mada redovno sa blagom ironijom.

Ivanović je ovim romanom ispričao ne samo istoriju familije Arizani, nego i zajedničku istoriju velikog broja srbijanskih porodica tokom i nakon Drugog svetskog rata. Dok čita roman, čitalac sa ovih prostora ima osećaj da sluša pripovest svog dede ili bilo kog starca koji se dobro seća okupacije, bratoubilačkog rata, revolucije, mobilizacije, seljačkih zadruga, ambicioznih poduhvata tokom industrijalizacije zemlje, a onda i postepenog propadanja sela, pojave gastarbajterstva, najzad i povratka na onakav način života protiv kojeg je revolucija i podignuta.

Međutim, i pored svega toga, optimizam prevladava. Sanda Arizan nikada neće poželeti da ode iz svog sela niti će izgubiti nadu, pa koliko god se žalio na težak život, on taj i samo takav život samouvereno nastavlja. Ako selo jednoga dana i propadne, to se neće i ne sme se desiti dok je Sanda živ!

Srbija koju Sanda Arizan predstavlja jeste ona Srbija između četnika i partizana, između kapitalizma i socijalizma, između privatne i kolektivne svojine, između tradicionalnog i modernog. Upravo je Sanda taj preko koga se lome kola: optužuju ga i da je partizan i da je četnik; navikao je na privatnu svojinu, ali učlanjuje se u zadrugu; s jedne strane stoji njegov otac Toma Arizan, stari promućurni seljak, a sa druge strane stoji Sandin sin Mićko, mladić koji zbog posla i para odlazi u beli svet da se više nikada ne vrati u zavičaj. Tako Sanda Arizan povezuje staro i novo, ali uspeva da ostane samostalan, da i od starog i od novog uzme samo ono što hoće i što smatra da mu pripada. On hoće da ostane, pre svega, ČOVEK, a to će nadvisiti i nadživeti sve moguće ideološke podele kojima je srpski narod tako često bio izložen. Naravno, u takvom okruženju, teško je ostati čovek i ne zavaditi se ni sa kim, pa će se i Sanda opeći nekoliko puta i zbog svoje brzopletosti zavaditi sa komšijama, zemljacima, drugovima, rođacima, ali će gotovo svaka svađa biti na neki način prevaziđena, najčešće onda kad i drugi shvate da su pogrešili, te i oni opet postanu LJUDI, koliko god to na prvi pogled delovalo nemoguće.

Ipak, ako nešto u Srbiji ostaje ovekovečeno, to je nadimak, pa tako i Sanda ostade popularan kao „Juda“, kako ga jednom prozva njegov rođak četnik. Može sve da se promeni, svako da se sa svakim izmiri, mogu da se zaborave stare zađevice i da se krene novim putem, ali nadimak ostaje. Možda je baš tim fenomenom nadimka Ivanović jednim potezom prodro u živac Srbije.

Poučen životnim iskustvom, Sanda Juda na kraju romana baca jedan pogled na ono što je prošlo i pokušava da izvuče neki zaključak ne bi li razjasnio zavrzlamu u koju je upala ne samo njegova porodica, nego cela zemlja. Nažalost, Sandine misli i zaključke niko neće čuti, jer Sanda „govori“ svom konju, no valjda je pisac Ivanović računao da su tu i čitaoci (koji bi trebalo da su dostojnija i razumnija publika od konja), te da Sandine misli neće biti bez odjeka.

Sanda, naime, zaključuje da svi društveni staleži, pa samim tim i seljaštvo, jednostavno treba da postoje i da je to neminovnost, ali da je pogrešno što država zapostavlja selo, koje ustvari treba da bude njeno istinsko ogledalo. Ovo pitanje aktuelno je i danas, možda još aktuelnije nego u vreme kad je Ivanović pisao svoj roman. Istina je da u Sandinoj viziji o seljaštvu kao osloncu svakog društva ima i neke utopije, ali mnogo više ima prekora nesavesnoj državi koja svesno uništava ono iz čega je ponikla umesto da baš tom sloju ukaže najviše pažnje i poštovanja.

Sandine misli, koje se mogu shvatiti i kao traktat o odnosu države i sela, sigurno bi bile širokogrudo prihvaćene u nekoj drugoj zemlji, recimo Švajcarskoj, jer tamo bi mnogi i imali sluha za takve stavove i ideje.

Međutim, zemlja u kojoj Sanda obitava nije Švajcarska, nego Srbija, a ako još naglasimo i preciziramo da su Arizani slika i prilika južne Srbije – tek tada nije potrebno nikakvo dodatno objašnjenje.

Autor: Dušan Milijić

Related posts

Leave a Comment