Recenzija zbirke pesama „Plastična Aleksandrija“ Saše Skaluševića Skale

NEŠTO KAO PAD

Nakon prve zbirke kojom smo se upoznali sa ranim pesništvom, pred nama je druga zbirka Saše Skaluševića Skale u kojoj su (definitivno ) postavljeni okviri njegove pesničke Aleksandrije. Postmodernistička apokalipsa društva i individue. Razbijanje na njene sastavne delove i ponovno sklapanje u novu umetničku sliku, novu subjektivnu viziju. A, ipak, tako blisku svima nama.

Snažna, hrabra, iskrena, urbana poezija, na trenutke iznenađujuće nežna, na trenutke prozivajuća i opominjuća,i te kako vezana za pesnikov rodni grad, za mladost koja prolazi, ,,mesta“ koja je obeležavaju: muziku, poeziju, žene , snove, vino, propuštene prilike, otpor prema klišeu , izneverena očekivanja, umetničku pobunu…

Sedim u pukotini prošlosti
Ja sada verujem u greške
Verujem u sumrak prećutkivanja
A to je suviše zar ne

To su književno- muzički-istorijski-imaginarni prostori kojima lutaju mnoge generacije u našoj zemlji i u njihovo ime autor ove prostore uvodi u poeziju.

Prvom pesmom ,,O usponu i padu“ odmah je stavljeno na znanje da je jedno uslov drugoga, jedno bez drugog ne može (puma koja nas čeka na vrhu uspona). Stavljena na početak zbirke, ostavlja utisak da se uspon odigrao negde iza naših leđa ,u nekom drugom, drugačijem vremenu i prostoru, a da je ono što se pred našim očima odvija iz pesme u pesmu jedan neprekinut pad.

Zajedno sa spoznajom uzaludnosti ili osvajanjem već osvojenog (,,Pad Rima“).

Ni velike borbe ni velikog nasilja
Pljačke paleži rušenja i silovanja
Neće biti jer mesto u Grad
Odoker onako sjajan u oklopu
Ujahaće samo u njegovu senku

Neki stihovi gotovo da su epitaf običnom čoveku u savremenom, izrabljivačkom društvu, zaglavljenom između EPP-a i svakodnevice:

Tretiraju te kao iznošenu torbu
Stari glomazni teški kofer
Prašnjavi i pomalo izlizani klaser
Tu si ali se ne mogu tačno setiti
Za šta si im zaista potreban

Kao nevidljiva nit kroz čitavu zbirku provlači se nežno lirsko osećanje,ljubav od koje nije moguće pobeći (čak i kada bismo to želeli):

Ako sam krenuo u podzemlje
Had dole
Ne znači da se neću vratiti
Ako sam ti okrenuo leđa
Nemoj misliti da ću te zaboraviti

Najjači utisak kojim ova zbirka deluje na nas jeste njena modernost. U čemu se ta modernost ogleda? Na prvi pogled u formi – upotrebi slobodnog stiha, supstandarnih jezičkih oblika,osobina karakterističnih za druge funkcionalne stilove, složenosti podteksta, metatekstualnosti, citatnosti, intertekstualnosti. Ali, ne manje bitno, ogleda se i u novom, drugačijem, savremenom, urbanom izrazu, iskustvu bogaćenom ne samo na književnom nego i na uticajima drugih umetnosti ukomponovanih u pojedine pesme.

U poeziji Saše Skaluševića modernost je našla svoje opravdanje utoliko što ispunjava osnovni uslov dobrog pesništva. Dobro je pesništvo ono koje stvara i razvija jezik tako što pronalazi nove vrednosti reči i otkriva nove odnose među različitim predstavama i pojmovima. Ove pesme se kao zaljuljano klatno kreću između ličnog,autobiografskog,ispovednog do daleke reke Hadson i Lu Rida,od skorašnjih ratova do nordijske mitologije, od Golog otoka do prolećnog bombardovanja,od Rima do ,,Poetike periferije“. Jer :

Život je ironičan i divan
On izmiče i beži
Ma koliko ga vukao za rukav

U pesmi koja zatvara zbirku, ,,Približavanje snu“, apostrofom su naznačeni (ne)prijatelji svakog pesnika: večito gladni galebovi, harpije i valkire. Združeni u demonsku satirijazu.

Večnost je ono što se računa (,,Večnost“), a smrt – ,,Ko jebe smrt“!

Za kraj ipak samo:

Kada su se svetla pogasila
Ostao si sam sa gitarom u ruci
Čulo se
Thank you

Autorka: Radojka Doka Plavšić

Related posts

Leave a Comment