Poezija: Epitaf prohujale vedrine

Bejaše bog, reče on, isprva Izndri se životinjski svet iz ćutljivih stena Misliše neki drugi, čvrsti kao niz drva Mišljenja to je smena, prozirna i staklena Složiše se mislioci mnogi. Al’ ukazuju ovi strogi, svirepi U netrpeljivosti istrajni, ubogi Kao konji istrenirani Kao hrtovi hitri, prepredeni Od starine rečima ispunjeni Prstom kovitlaju Mlataraju Upozoravaju Mimo slika živopisnih Što darežljiv pretvori u stih Ili sliku, melodiju Tricu ili Komediju. I tu se budi zebnja Potka naša krotka Strepnja Šta li je starije Delo ili reč što ga beleži S’ vetrom se…