„Živimo u vremenu gde se gaze slabiji. Samo ja ne priznajem da sam slabiji, kapiš?“ Iz Anjinog pera ovo izgovara inspektor Uroš Stanić. Jedan od retkih likova iz knjige koji će mi još dugo, dugo ostati u sećanju. „Otpadnici“ nisu tamo neki ljudi s periferije vašeg uma ili televizijskog ekrana. Oni su tu u nama ili pored nas. Ovo je priča koja sam Beograd besi na Terazijama svojom golom istinom.
Knjiga me je oduševila, raspametila, upišmanila, obalila i dotakla mnogo dublje no što mogu rečima da opišem. Čitajući, mogla sam da pravim izuzetne slike u glavi, a to mi se ne dešava baš često. Nije bilo bagova, a opet ni sitnih rezanca. Realističnost i živost ubijaju i bukvalno možeš da trčiš u toj beogradskoj akciji.
Ono što je u meni izazvalo najviše oduševljenja je to što je autorka uspela da isplete niti porodičnog, vršnjačkog, psihofizičkog i seksualnog zlostavljanja, a da to ne bude neka brutalna, senzacionalistička priča puna kojekakvih gadosti koje su samo nabacane, eto, da bi bile tu, a ne da bi predstavljale deo jedne celine, jedne šire slike…
Kao da je autorka plela stoljnjak, pa svaka nit ima svoju podnit i prednit. Ovakvo nešto kod domaćih autora još nisam srela, a vala ni kod stranih koje sam čitala (ne toliko često. – mislim, ovakve akcije, priče i događaje u jednoj knjizi. Uspela sam da se setim samo trilogije o Viktoriji Bergman u tom nekom smislu brutalnog nasilja u kojem se izuzetno opisuju posledice. A, opisuju se i: Životi beskućnika, zavisnika, maloletnih i punoletnih „otpadnika“ života, grada, društva…
Preporučujem svima da pročitaju „Otpadnike“, pa čak i onima koji slabo vare nasilje, odrastanje ruku pod ruku s njim ili kasnije preživljavanje, jer ovo, kao što rekoh, nije senzacionalistička, već poučna priča.
Autorka: Milica Janković
