Poezija: Epitaf prohujale vedrine

Bejaše bog, reče on, isprva
Izndri se životinjski svet iz ćutljivih stena
Misliše neki drugi, čvrsti kao niz drva
Mišljenja to je smena, prozirna i staklena
Složiše se mislioci mnogi.
Al’ ukazuju ovi strogi, svirepi
U netrpeljivosti istrajni, ubogi
Kao konji istrenirani
Kao hrtovi hitri, prepredeni
Od starine rečima ispunjeni
Prstom kovitlaju
Mlataraju
Upozoravaju
Mimo slika živopisnih
Što darežljiv pretvori u stih
Ili sliku, melodiju
Tricu ili
Komediju.

I tu se budi zebnja
Potka naša krotka
Strepnja
Šta li je starije
Delo ili reč što ga beleži
S’ vetrom se druži
Il’ vremenu kroz hartiju služi?
Da li je priroda božanska
Ili je pak Bog prirodan?
Priča je to, kažu, kafanska
Da Višnji nama je srodan.
Eto i vina, u pomoć nama stiže
I nanovo, smelost nam se diže
Krhotine iznova skupljaju se naglo
I najavljuju ponovo
da će čovek
kako veli ruglo
stasti
pa u sunovrat pasti.
A pritom rastu sveštenici
Ništavila ovog
Koji vele
Da na svetu
Nema ničeg novog.
Kazuju, odsutno i žurno
Sablasno i tmurno
Da sve se vrti
Oko smrti.
I eto nas ovde
Sejemo reči
Krojimo dalje usude
I kobi
Iščekujemo nekog da
Nas spreči
Lude, u utrobi
Ili nekoj drugoj dobi.
Tiranske je krake
Ispružilo društvo mlako
Teško je živeti, od kolevke
Do rake
Ali mora tako.
Ko to kaže da treba biti lako
Navode oni
Rudničkih boljki i patnje
Vrli epigoni.
Radost se moja
Žilavo bori
Te krene da govori
I srčano zbori
Preći ćemo ovu carinu tužnu
Izlečiti zemlju bolesnu i kužnu
Ne uspem li, neka!
Arterija toplih
Vreme mene čeka.
Onda će bar srca mog
Vrenje
na
Epitafu vedrine
Što vene
Biti
Upozorenje.

Autor: Luka Stanisavljev

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment