Živa je pala, iz kreveta ustajem s mukom,
sabiram misli, glavu pridržavam rukom;
Izgleda da je otišla, k’o da sam prikovan večno
zimom i njenim lovačkim psima što zavijaju s vetrom.
Ušuškan u kaputu, hodam po ceo dan,
tragam za mojom saputnicom i brišem suze, žalostan.
Izgleda da je otišla, ostavila me suviše rano,
k’o Čovek na Mesecu mrznem se, sličan decembru tamnom.
Još vidim njeno lice, lepo k’o dan, i lako
mi je da pamtim, moju ljubav da pamtim tako.
Taj samotničkii zvuk, njega još čujem samo:
zimu i njene lovačke pse što jure, jure za mnom.
Ne mogu da založim vatru onako kako to ona ume,
Danima sam u potrazi za suvim drvima iz šume.
Zatvorio sam ulazna vrata, daskama zakovao sam okna,
Još uvek ne mogu da poverujem da je zauvek otišla ona.
Još vidim njeno lice, lepo k’o dan, i lako
mi je da pamtim, moju ljubav da pamtim tako.
Taj samotničkii zvuk, njega još čujem samo:
zimu i njene lovačke pse što jure, jure za mnom.
Godišnje doba za radost, godišnje doba kad patim…
Tamo, kuda je pošla, ja ću sigurno da je pratim.
Dan mi je obasjala i noć mi zgrejala, najhladniju na svetu,
Zima i njeni lovački psi odabraše me za metu.
Još vidim njeno lice, lepo k’o dan, i lako
mi je da pamtim, moju ljubav da pamtim tako.
Taj samotničkii zvuk, njega još čujem samo:
zimu i njene lovačke pse što me razdiru neprestano.
Preveo: Damir Malešev
