Proza: Mulen ruž a la Serbijana

Razbarušeni umetnik pregazi prag svoga brloga. Nad glavom mu zasijaše mesec koji je otpozdravljao njegovu jedinu želju, a to je da se večeras napije. „Nagrađivanje“ – tako je to voleo da naziva, kao i svoj put u lažne rajeve, zvezdu vodilicu u ralje alkoholizma – entuzijazmom za staroslovenskim opijalačkim navikama. Dakle, kulturna geneza je okrivljena, sasvim prihvatljivo, za novi nalet gubljenja svesti. Budući svesuludi arhiprotivnik neukusa, ovaj lagani samoubica se dao na put gde vode svi malograđanski planovi razgoropađenih okružnih velikaša i vikendaša, dakle, u centar grada. Izlazeći iz okvira…

Proza: Trijalog o samoći

Otvoreni kapci su, kao i obično, došli uz bebećasto migoljenje po udobnom krevetu. Prvo pitanje koje se postavljalo – postoji li snaga da se izbavi iz zavodljive zone komfora, udobnosti jastuka kao izaslanika i suštine primamljivih snova. No, to je prošlo, tako da nema svrhe tome se vraćati. Dok je, još na kratko, ležao, umetnost dokolice mu je najurila kao lavina, hraneći neupitnu maštu koja je stvorila jasne slike psihološkog pristupa gostujućoj, tročlanoj porodici. Otac, majka i buntovni petnaestogodišnjak. Najpre se pojavilo poređenje sa školskim psihologom i njegovim posve rđavim…

Proza: Mana što se dimi

Zima mu je budila sećanja iz ranog detinjstva, a spoljašnja se magla stapala sa dimnom zavesom koja gotovo nikad nije napuštala njegovu otrovnu rezidenciju. Nagnut preko svog radnog stola, David Drezden je palio novu nikotinsku čačkalicu. Kraj neuredno nabacanih papira koji upozoravajuće spominju tužbu, u staklenoj piksli, ležali su ostaci strpljivih dželata njegovih pluća. Pušeći, mrmljao je svoju omiljenu misao. „Vidi me šta sam sad, A bio sam šta si ti, I ti češ biti šta sam ja.“ Zazvonio je telefon. Drezden, proždrljivo gutajući dim, podigao je slušalicu, čekajući odgovor…