Moja senka se okrenula i ničemu rekla dve reči. Moja senka se spotakla o moje noge, obula moje nove starke i odšetala na Mars, kao da do Marsa ima dve stope i kao da neću izlomiti i ruke i noge dok je stignem. Kao da neću oči založiti za pedalj Marsa a ona zna. Moja senka je pružila ruke i golubovi su sleteli sa zemljišta ona je od dva pera izgradila sebi vatrena krila žeže mi ramena ispod podočnjaka igra se sa oblicima dok se pravim da spava i spava…
Gledam te očima djeteta i usput skrenem pogled ka zidovima punih vlage ali i punih neizgovorenih i nenapisanih riječi punih misli, sjećanja i prigušenog svjetla dok je dvoje mladih ljudi bludničilo gledam te očima rodnog suncokreta i koricama knjige i ciglenim zidovima na kojima se tu i tamo nađe pokoja rupa – bila ona pokrpana ili ne, sve zavisi od novih generacija buntovnika gledam te i očima meduze i mislim si je li stvarno potrebno da ako me dodirneš da se opečeš o moje električno tijelo mislim si i je…
Po ceo dan mi nadiru boje Sinoć me zagrcnula crvena Na papiru mi se pokrenuo slon U snovima mi se plaze kornjače Ja ne znam šta je sa mnom Pa ne mogu da napustim taj komešaj I da te sagledam Ja ne znam šta je sa mnom I kako kroz takvu mrenu da te tumačim Ja ne znam šta je sa mnom Nozrve ludački peku Ratuju rumeni i plavi tonovi Hoću li se udaviti Udaviti u svojoj glavi U oštroj i jakoj boji Ili će me zgnječiti papirni slon Ja…
Ne bojim se tebe. Ali mrzim te. I ne prestaj da mi po zidu lobanje grebeš. Ne bojim te se, a trebalo bi. Jer zaista ne znaš ko si ti. Ko si ti Meso i kosti? Ti, ko si? Trnje pod prstima i sazvežđa u kosi? Ne bojim se tebe. Jer tebe volim. I ležim nepomičan i umršen svojim telom golim. Na vratu zubi. Na vratu rupe za oči. Na vratu glava. A tvoja glava u jednom trenu spava. Pokrila i sakrila je trava, i ćebad beskrajna plava. Autor: Miloš…
Trenutak po trenutak I još jedan trenutak Život Pamtiš li osmehe Ljubavi na prvi pogled Dok prelaziš ulicu Pamtiš li prvu pticu Dana kada si kupio dvogled Primetiš li kesten kad padne Tačno ispred tvojih nogu A ono cveće ispred marketa I ispred devojčicu bosu? Verovatno ne Imaš još samo trenutak Da uhvatiš taj autobus Jer sastanak počinje Svakog trenutka Autor: Dajana Ristić Foto-izvor: „Zaleđen trenutak u vremenu“ Wikipedia
Zatvori oči. Nešto te boli. Igraćemo se žmurke sa životom pravićemo se da se mlečni putevi nisu osuli po našim stopalima i da je onako kako red nečega u našoj glavi čini red stvarnosti. Pravićemo se da nam nisu trebali zagrljaji kad su ruke visile niz umorno telo i da nam nedra nisu vapila nego da su te modrice ispod kože stvar mode i da ne govore više od bilo kog ćutanja. Autor: Ivana Pantelić
Može se primetiti da poezija i umetnost u današnjem vremenu za masu ne predstavljaju gotovo ništa, ali za pojedinca označavaju mnogo. Branko Miljković je u jednom od svojih intervjua izjavio sledeće: „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“ Upravo ovaj citat ukazuje na čovekovu dvogubost – u trenucima psihičke teskobe čovek odlazi ili u (auto)destrukciju ili u kreativnost. Stoga poezija ili bilo koji drugi vid kreativnosti,…
Dobri moj djede, Bijah ti ja neku noć, al’ srce moje brzo poželi Makar kroz pismo tebi doć’, da san s tobom podijeli. Evo klanjah jaciju djede, pa požurih pisati tebi Da ti pismom pomilujem sijede, i srcem te primaknem sebi. Ja sam djede, mirna ove noći, sretna sam ti srcem Možeš mirno u san poći, budit’ ću te suncem. Pisat ću ti sad o sreći, tugu ću preskočiti ove noći Ti spremi jastuk gdje ćeš leći, spusti glavu i zatvori oči. Sanjah djede Kurban Bajram, jutro rahatno i mirisno…
(Ne)znam te! Ne znam se. Ne znamo se. Ali, zanimaš me. Jer ogledala oživljavaš jer prostore iskrivljuješ i ispravljaš jer mi šalješ razglednice sa drugih univerzuma. Jer ti ne siđeš, već se baciš na gore, s’ uma. Jer dendriti i neuriti su tvoja šuma. jer si vešta optička varka i jer si iluzija. Jer si stvoren iz delića i niz si rastvorenih parčića. Jer si žedan i gladan otkrića jer imaš spiralno obojeni oltar jer si i sam vizionar. Jer imaš dar. Jer si rasparen par i paran nepar. Jer…
Tiho… sad pučina maršira, nevidivim hodom očekuje se tajni čas čak i zvezde strepe nad svesvetom vodom pred valovima trebalo bi stišati glas. To je val gromke tišine za njim plače vaseljenska glad, to je putir dostojanstvene visine, u kom je svetost, nezemaljski slad. Greben je u grudima gord i brodolom srca sledi, čudo nad čudima pokreće svod, do srca put da odledi. Molim za tišinu! Pa da mir vaskrsne, na hridu putokaz je za visinu, nek se radost besa rasprsne. Ćutanjem pokrij se, nemir preti kada kob tumara svugde…
Imao sam san no, izgubio se na ivici tvojih očiju i sada ga tražim između prepona ljubavnih stihova pred svitanje u tvojoj spavačici koja ti savršeno pristaje i otkriva mekana bedra u kojima pronađoh svoj san čim je moj jezik pozvao i gornje i donje usne na ples… ples na kojem se spojiše naši uzdasi puni čežnje ali i požude za slatkasto slanim sokom stvorenim u mračnim kutovima sočne vagine. Autor: Josipa Lesinger
