Ponekad Često ponekad Želim da poletim Da stanem na ivicu Senku svoju da držim za ruku Hrabro da savladamo tu liticu Ja i ja Ponekad Grizem ove nevidljive okove Ali još uvek ih ne sečem Samo nespretno grebem Plašim se straha Možda potpune slobode Letenja koje te ostavlja bez daha Ponekad, sanjam te daleke dokove I želim da poletim Ali često ponekad Plašim se da neću umeti da sletim Autor: Dajana Ristić
Čujem tup zvuk udaraca, rekla bih nečeg gvozdenog, u nešto kameno. Kamen se bori, zvuk je grub ali opet podseća na jecaj, tako grub i tužan, baš sekund pred pucanje. Gvožđe opet pobeđuje. Kao i prethodnog jutra. Otvaram oči i odmah se prisećam da komšije i dalje ruše zid koji nas deli. Ne, ne žele da imamo malu kapiju, poput onih u simpatičnim američkim filmovima, i mašemo jedni drugima dok s osmehom kosimo travu. Jednostavno mislim da im ni prethodni zid nije bio dovoljno visok. Pričali su mi stari o…
Trenutak po trenutak I još jedan trenutak Život Pamtiš li osmehe Ljubavi na prvi pogled Dok prelaziš ulicu Pamtiš li prvu pticu Dana kada si kupio dvogled Primetiš li kesten kad padne Tačno ispred tvojih nogu A ono cveće ispred marketa I ispred devojčicu bosu? Verovatno ne Imaš još samo trenutak Da uhvatiš taj autobus Jer sastanak počinje Svakog trenutka Autor: Dajana Ristić Foto-izvor: „Zaleđen trenutak u vremenu“ Wikipedia
