Sićušna neznanja Čuvaju plamen očiju Ogromna znanja Ludački su smeh Groznica Nesreća obavijena Euforičnim talasima Razlomljene frekvencije Rane se ušivaju same Na leđima se ispisuju Stvari koje nose se same Sam Biti sam A biti srećan Nepojmljivi spojevi Sačuvanih ramova I raspršenih stakala Bez prošlosti Nastaje svetlost. Autor: Maša Grujić
U novinama pišu da je simbol Beograda ova nova fontana, a ja sedim i razmišljam o tome šta bih želela da predstavim ljudima kao srce glavnog grada. Meni je to srce svaka bolnica, Urgentni centar koji me je više puta primio i u figurativnom smislu previo posle ponoći. Ko zna koliko je ljudi još u toj ustanovi otrgnuto smrti. Moždani i srčani udari, hronične teške bolesti, prelomi… Tiršova i Institut za majku i dete – koliko sam samo puta nosila tamo rezultate, radila pretrage, i ko zna koliko je nas…
Ti nisi vredna da zbog tebe patim Jer nemaš dušu, a srce ti je kamen, A treba malo, samo jedan plamen, Iz očiju tvojih da se tebi vratim. Kraj nogu bi tvojih život da prekratim Tvoj osmeh svaki ko sudbine znamen, Prihvatam – spolja čvrst i stamen, A u srcu jadan, i kako da shvatim Da me nećeš nikad, to su tvoje reči: Nikad, nikad više, drugi ti je preči, Ja sam za tebe još jedan u nizu Prolazan i bivši, sad i napast mučna Koju i ne vidiš, osorna…
Zatvori oči. Nešto te boli. Igraćemo se žmurke sa životom pravićemo se da se mlečni putevi nisu osuli po našim stopalima i da je onako kako red nečega u našoj glavi čini red stvarnosti. Pravićemo se da nam nisu trebali zagrljaji kad su ruke visile niz umorno telo i da nam nedra nisu vapila nego da su te modrice ispod kože stvar mode i da ne govore više od bilo kog ćutanja. Autor: Ivana Pantelić
