Hrist u crkvi N
Nikola Živanović
Lirski subjekat stoji pred slikom Hrista. Ima ulogu posmatrača. Stihovi prvog dela pesme kao da su tok misli pesnika napisane, kao da dok piše paralelno se nalazi pred slikom Hrista. Čini nam se kao da smo uz njega dok ga posmatra. Predstavljen je sasvim drugačije u odnosu na ustaljenu sliku o njemu.
„Tako je mali ovaj Hrist.
Čini mi se da bih ga mogao poneti na rukama;
Suv, bez mišića, perce anđela.
Nije bilo nikakvo čudo što su Marije
Našle grob ovoga Hrista prazan.“
Hrist je opisan pridevima „mali“, „suv“, on je „bez mišića“, lak. Čini mu se da tako slabašnog i lakog može na rukama poneti. Već u prvom delu pesme pesnik vodi dijalog sa hrišćanskom tradicijom. Daje nam sasvim novu percepciju lika i dela Hristovog. Utemeljenje njegovog lika on nastoji da spusti na zemlju, detronizuje, demistifikuje. Lik Hrista posmatra sa stanovišta nečeg sasvim običnog, ne povodi se za simbolima klasične slike Hristovog raspeća.
U prilog tome govore poslednja dva stiha, kako su Marije, dakle Isusova majka i Marija Magdalena, usled njegove takve krhkosti, i slabašnosti, zato i našle Hristov grob prazan. To nije nikakvo čudo, za čoveka takvog fizičkog izgleda kao da je očekivano. Još jače se ova ideja pojačava narednim stihovima koji su stavljeni u zagradu, dakle posebno obeleženi i naglašeni. Oni glase ovako:
(„mogle su ga zverčice za tri dana
izjesti, razneti kosti po tunelima“)
Isus je vaskrsao tri dana nakon raspeća. Ovde se, opet koristeći se opštepoznatom simbolikom broja tri, pesnik poigrava, čak podsmehuje i ironizuje hrišćansku ideju Hristovog vaskrsenja. Iz prethodnih stihova, osoba tako slabog izgleda, laka, kao da ne može učiniti nešto tako snažno kao što je uksrsnuće. Njegov grob je nađen prazan, jer su ga takvog za tri dana zverčice (ironizuje se dodatno time što nije upotrebljen oblik zveri, nego već deminutiv), mogle pojesti. Pesnik zadire u tradiciju, u kanonizovani lik Hrista kao spasitelja i pokušava da predstavu o njemu prizemi. Čak ove stihove u zagradi možemo posmatrati i kao komentar koji je izrečen u sebi, čini nam se da dok pesnik posmatra lik Hristov u sebi traži objašnjenje čitavog mita izgrađenog oko lika (i dela) Isusovog.
U ovom Hristu kojeg posmatra nema nikakve snage, on je detronizovan, slab, podseća ga na „obešeno dete“ ili „bogalja“. Kada je ovakva percepcija Isusa postavljena, nama se kao čitaocu nameće pitanje da li zaista od takve linosti mi možemo očekivati spas, nadu, mir? Pesnik nam ubrzo i na to daje odgovor. Negativan. Slika Hrista koja se nalazi pred njim nije slika stradanja, ne,
„Ne treba očekivati od ovoga Hrista
Da donese spasenje ili večni život.“
Ono što sad unosi nedoumicu jeste pokazna zamenica ovaj koja stoji uz reč Hrist. Da li pisac vodi dijalog sa tradicijom raspravljajući generalno, sa opšteg stanovišta o liku Hrista, ili pak je taj dijalog motivisan samo, možda neestetskom predstavom dotičnog Hrista kog pesnik posmatra. U suprotnom, svakako ostajemo zapitani i bez krajnjeg odgovora trenutno, da li se ovde negira lik i delo Hrista, ili samo jedan prikaz njegov, u nekoj neimenovanoj, nagoveštenoj crkvi N. Prvi deo pesme završava stihovima koji infantilizuju Hrista. Pesnik eksplicitno kaže:
„Ovde se treba samo pomoliti
za dete koje tu stoji raspeto
U drvetu.“
Situacija je paradoksalna. Vernici se mole Hristu za spas duše, mir, ali to čine jer što se mole za sebe. Sada nam pesnik preporučuje da se mi pomolimo za njega, Isusa, čiji lik sada naliči liku deteta. Završetak nije naročito optimističan, jedini izvor spasenja je ironizovan, demistifikovan, od takvog lika ne treba tražiti utehu, jer nam je on neće dati, pošto je suviše slab, bez adekvatne snage za tako nešto. Spretno je uveden motiv spasenja i time se napravila dobra uvertira za drugi deo pesme koja i započinje raspravom o moći i poreklu spasenja.
„Ima mnogo načina spasenja,
Neki to zovu ličnošću,
Neki novcem,
Neki ljubavlju,
Ali spasenje je uvek neka moć,
Neki viši stupanj postojanja,“
„Moć koju ima drvo kada se u njemu
Izrezbari lik Hrista,
A drvo opet ostaje samo drvo,
Dakle prokleto.“
Spasenje sa semantičke strane opet priziva hrišćansku tradiciju. Ali pesnik taj motiv relativizuje, jer ne može se govoriti o samo jednom vidu spasenja. Ono je individualno, i zavisi od ličnosti. Shodno tome neki vide spasenje u svojoj ili tuđoj ličnosti, u novcu ili ljubavi. Pesnik potom spasenje definiše kao moć, kao viši stupanj postojanja. Uz oba ova oblika definisanja spasenja stoji neodređena zamenica neko, dakle ni sam pesnik ne može načisto i kristalno jasno opisati šta je to spasenje.
Kada se govori o spasenju koje ima podsticaj u religiji, spasenje bi bila ona „moć koju ima drvo kada se u njemu izrezbari lik Hrista.“ Ovde možemo govoriti o kulturi lika koja je istorijski utemeljena u okvire ljudske zajednice. Komad običnog drveta poprima moći, nudi spasenje, ljudi ga pohode, nadaju mu se, mole, jer ima oblik onoga koji poseduje traženo. Ali bez toga, drvo ostaje samo drvo, i to „prokleto“. Nije bitan materijal, za veru važan je lik koji materijal menja dajući mu simboliku, samim tim i svrhu.
Treći deo pesme počinje pozivanjem na Berklija i na njegovu filozofiju subjektivnog idealizma „biti jeste biti opažen.“
„Berkli je rekao da moja percepcija sveta
Dokazuje da ja postojim
Ali ne da postoji i svet.“
Po Berklijevom mišljenju spoljni predmeti nisu ništa drugo do skup naših osećaja, koji ne postoje izvan našeg duha. Mišljenja je da postoji samo duh, a čulne ideje ne zavise od nas, već ih izaziva Bog. Upravo zbog toga čulne ideje su mnogo jače, stalnije, od sveta misli i mašte koji prouzvodi naš duh.
Naslanjajući se na ovakvo tumačenje Živanović je oblikovao i sledeću strofu u kojoj govori da svi „drugi koje srećem u tom svetu (a prethodnom strofom se reklo da individualna percepcija sveta dokazuje postojanje date individue, ali ne i postojanje sveta), mogu biti moj san, utvare.“ Okolni svet tako postaje nešto nedefinisano, neuhvatljivo, pesnik je siguran u sebe, ali u svet ne. On postaje varljiv. Dalje se pita zbog čega bi mario za te utvare, koje nisu ništa drugo nego projekcija njegove svesti, njegove „virtuelne individue“, jer svet našeg duha jeste svet mašte, nekonkretnosti, stabilnosti.
„Osim ako ne verujem da postoji neki
Duh koji nas sve obuhvata
I da je moja vera u Boga
Uslov moje vere u druge“.
„I ova žena koja mi donosi piće,
I pisac čiju knjigu prelistavam,
I onaj snažni mladić božanskih očiju,
Postoje samo zahvaljujući mojoj veri
U malog drvenog Hrista na oltaru“.
Ako ostanemo u okvirima Berklijeve filozofije da bismo razumeli ove stihove, pesnik nagoveštava da vera u Boga, daje ovom svetu čulnost, tada ljudi i okolina pesnikova nisu predstavljeni rečima virtuelne individue, pesniku odjednom postaje jasnija slika sveta, ljudi oko njega su postali konkretniji, i žena koja donosi piće, i pisac, kao i snažni mladić.
Vera u Boga, vera u „malog drvenog Hrista na oltaru“ razbistrila je percepciju, slike sveta povezale su se, postale su smislenije. Vera je omogućila da se veruje u druge, da se veruje u svet. Treći deo pesme predstavlja u neku ruku udaljavanje od prvobitnih motiva i sižea pesme. Pozivanje na Berklijevu filozofiju je svakako motivisano, jer je time pesnik napravio prostora da, pošto je relativizovao predstavu i simboliku Hrista, sada relativizuje i veru, i da pokuša da je na specifičan način obrazloži, i shvati. Hrist u drvetu pominje se tek na kraju, ali čini dobru sponu sa četvrtim delom pesme u kojoj se odmah nastavlja prethodna priča o Hristu.
„Uzaludan je svaki pokušaj naklona ovom Hristu.
Živo telo se ne može skupiti, tako poniziti
Da pred njim ne izgleda preteće.“
„Video sam oltare sa drugačijim Hristovima
Bradatim Blagim Putenim
Krvavim Milosrdnim Strasnim
Strašnim Dubokim Živim“
U stihovima ovog dela pesme polako naziremo odgovor da ono o čemu se govori u pesmi ne tiče se Hrista kao ličnosti i njegovog značaja i bitnosti za ljude i veru, nego samo jedne konkretne ikone, duboreza Hrista u opet, neimenovanoj crkvi. Takva slika Hrista u drvetu na oltaru inspirisala je pesnika. Hrist je ovde umanjen, čak i dok mu se vernici klanjaju, nemoguće je da vernik, koji bi trebalo da bude skrušen, ne izgleda preteće kada mu prilazi.
Potom nailazi se u pesmi na upečatljivo grafički izdvojeno poređenje ovoga Hrista sa ostalim njgovim slikama i verzijama. Druge iako samo opisane rečima, deluju nadmoćnije. One su i putene, i strasne, i žive, i krvave, pa i milosrdne, sušta suprotnost od onih prideva na početku pesme gde je ovaj Hrist u drvetu predstavljen kao lak, suv, bez mišića, slab poput deteta. Pesnik je pažljivo odabrao ove prideve kojima je opisao druge predstave Hrista, kako bi još više detronizovao sliku raspeća pred kojim je.
Likovi Hrista koji poseduju navedene osobine, koji imaju u sebi i nečeg strašnog i krvavog, i živog, daju verniku odlučnost, svoju svrhu savršeno obavljaju, okrepljuju i napajaju verom, odlučnošću. Kod njih nema mesta grotesci. A nesumnjivo je da Hrist o kome se u pesmi govori, odaje takav utisak, naročito pošto se stavi u ovakav poredbeni okvir.
Nasuprot tome,
„Ovaj Hrist stoji kao senka,
Moljac koji je sleteo na oltar.
Ko zna sa kakvim se mislima pobožna duša
od njega udaljava?“
Hrist je opet određen pokaznom zamenicom „ovaj“, efekat distanciranja, koje prelazi u gnušanje čak, koje se implicira poslednjim stihovima. Postavlja se pitanje kakvu utehu može pružiti slika Hrista koji je poput senke, kakve misli obuzmu vernika kada se od njega udaljava. Ako je sudeći po pesnikovom utisku, to očito nisu jake impresije, nije okrepljujuće, nema mogućnost da osnaži, da vrati nadu. Ovaj Hrist je isuviše slab za tako nešto. I moljac koji sleće na oltar u odnosu sa njim deluje preteće, kao potencijalna opasnost. Moljci inače napadaju drvo, a ako je sudeći po karakteristikama Hrista, ovaj moljac može da ima istu snagu kao onaj kosmički crv koji se pojavljuje kod Šantića. I on je ovde uveden da bi se još jače, ako uopšte može i jače, umanjila semantika lika čiji je oblik drvo poprimilo.
„Možda boja oltara , svetlost koja pada sa vitraža,
Miris tamjana, ruke koje se krste,
Znače više od samog Hrista,
Koji je samo žiža ovih uticaja.“
„Ali kako da se ruke rašire u tom krstu,
Tom kvadratu naše pobožnosti,
Kako svu veru, nadu i ljubav
Skupiti u tu orahovu ljusku?“
Kada smo se u toku analize pitali da li može dalje i jače otići negiranje ove slike Hristove, odgovor je da može, i ona kulminira u petom i poslednjem delu pesme. Glavni uticaj i efekat koji se izaziva u crkvi, koja predstavlja sveto mesto, dolazi sa stvari koje su mimo Hrista. Sam ambijent zaslužniji je za osećaj koji se dobija unutar crkve. Hrist je tu samo u žiži tih uticaja, ali nije glavni podstrekač, kako bi trebalo da bude. Već su to, ne periferne stvari generalno govoreći, ali postaju ako se pogleda kontekst i sa kojom namerom su one upotrebljene. Hrist ovde apsolutno gubi bitku. I nakon toga, pesnik se pita kako nad takvom jednom slikom, „da se ruke rašire u tom krstu“ i kako sva svoja nadanja i želje skupiti odnosno podrediti jednoj orahovoj ljusci. Iako ova sintagma orahova ljuska priziva Šekspirove reči, daleko su od takve misaonosti i širine. Slika tog Hrista postaje na kraju prazna orahova ljuska koja predstavlja završni udarac. Pred njom, tako slabom, neupečatljivom slikom, nemoguće je iskazati svoju pobožnost čak i u trenutku dok se krstimo. Hrist u drvetu ipak ostaje nedovoljno jak da izazove bilo koji drugi osećaj kod pesnika, a i kod nas čitalaca osim osećaja koji su bliski ironiji, grotesci, detronizaciji, demistifikaciji…
Nikola Živanović uspeo je da nam kroz pet delova ove pesme pokaže jedan nov pristup i nov senzibilitet savremenog pesništva. Kako je i u toku analize nagovešteno, udario je u kanon, donekle avangradnim pristupom, prikazao nam svoj doživljaj nečeg što je jako utemeljeno semantički, i sa bilo kog drugog aspekta. I u tome uspeo jer nam je dao jedno novo viđenje Hristove slike, autentično, i pored toga potkrepljeno sumnjom, strepnjom, zapitanošću koja je svojstvena običnom čoveku, koji snagu traži u idolima.
Pesma ima i grafičkih osobenosti, često su pojedine strofe uvučenije od ostalih, nabrajanje prideva koji se tiču Hrista, takođe je grafički izdvojeno, i time se razrušila klasična struktura pesme, a opet pesma je postala primaljivija čitaočevom oku. Registar motiva se uglavnom kreće u jednom krugu, krugu vere i Hrista, ali sa dosta zanimljivim analogijama koje prerastaju u neobične i jedinstvene pesničke slike. Tokom čitanja pesme, stičemo utisak narativnosti, koja nije izazvana dužim stihovima, jer dužina stiha u ovoj pesmi nije određena, nego varira shodno korišćenju slobodnog stiha.
Nakon svega izrečenog ova pesma se može i treba definisati jedinstvenošću, bežanjem iz kalupa opšte predstave Hrista, kao centralnog motiva pesme, oneobičavanjem, posebnim jezičkim i stilskim osobenostima koji doprinose njenoj još većoj vrednosti i posebnom mestu unutar celokupne zbirke „Carmina Galli“.
Autor: Ljubica Georgijev
