Moja senka se okrenula
i ničemu rekla dve reči.
Moja senka se spotakla
o moje noge,
obula moje nove starke
i odšetala na Mars,
kao da do Marsa
ima dve stope
i kao da neću izlomiti
i ruke i noge
dok je stignem.
Kao da neću oči založiti
za pedalj Marsa
a ona zna.
Moja senka je pružila ruke
i golubovi su sleteli sa zemljišta
ona je od dva pera
izgradila sebi vatrena krila
žeže mi ramena
ispod podočnjaka
igra se sa oblicima
dok se pravim da spava
i spava
dok se pravi da me prati
ona me zapravo
nikad ni ne prati
već večno
putuje.
Autor: Ivana Pantelić
