Ti. Ja. Posedujemo sve ono što je očajnički potrebno onom drugom. Ali… vrlo često ni ne znamo šta nam je potrebno dok to ne dobijemo. A onda se, tako iznenada, zapitamo kako smo toliko dugo ziveli bez prisustva tog nečeg. Ili nekog. Bez sebe. U telu neznanca. Samo naizgled nepoznatog. Poznajemo se mi isuviše dobro. Osećamo se. Naše duše su se hiljadama godina ranije milovale. I dalje se miluju. Tamo negde u paralelnoj galaksiji. Kikoću se kao nekakvi školarci. Prsti im se dodiruju. Koža pucketa. Usne stapaju. Tako valjda nastaje…
Proza: Iskra
